Film: Potraga za izgubljenim blagom
Punokrvni izdanci juga
Estetika "izgubljenog padeža" konačno je
naplatila svoj danak u zlatu. Ipak, vrhunac ovog socio-estetičkog
eksperimenta leži u zaključku da sa ovog izvora može da se pije i više
puta
Sudbina
Srbije se odavno ne rešava u Beogradu. Težište se prenelo sa brzih
pruga na južnu prugu. A južnjačka tuga je pregolema no, kao u Koštani,
iz bola neko ume i da propeva. A gde je pesma tu je i iće i piće. Da ne
pominjemo prasiće. A na kraju duge i ćup zlata. Za onoga ko ume da ga
pronađe.
A pronašli su ga scenarista Siniša Pavić (Srećni ljudi, Bolji život),
i reditelji Aleksandar Đorđević i Mihajlo Vukobratović, koji su
prenemaganje nacionalne televizije da nastavi sa serijom Porodično blago
shvatili kao signal da u seriju u produkciji "Komune" prenesu na
film via elektronika. Nakon što je oslušnut puls javnosti, akcenat je
stavljen na epizodne likove Špica (Predrag Pepi Smiljković) i Đoše
(Bogoljub Bogi Mitić), punokrvne izdanke juga, sa iskustvom u amaterizmu
i pozorišnim daskama koje život znače. Neko se očigledno setio i
vremena kada su "otpaci imperijalističke kulture" (čitaj
holivudski filmovi) uzmicali pred "Lafom u srcu" ili
"Tesnom kožom". Pošto se Sekula oženio (i to više puta), red
je došao i na Đošu i Kasandru. A Špic će za to vreme da nađe i ćup
sa zlatom, koji je onako, po srpski, zakopan baš tu na međi, na ničijoj
zemlji.
Ova instant produkcija računala je pre svega na gledaoce serije, koje
je prema nekim istraživanjima činilo čak 70 odsto populacije. Pošto su
oni bili ciljna grupa, sve umetničarenje je bačeno u stranu pa je, onako
"džonfordovski", kamera bila tu da sa što manje komplikacija
uprati radnju, dijaloga je bilo kol'ko voliš, pa ako nešto i omane u
slici, posle se lepo prepriča. Ni Endi Vorhol ne bi bio nezadovoljan ovim
stepenom minimalizma.
Ubitačna reklama u fazi distribucije odradila je preostali deo posla
koji je za rezultat imao redove pred bioskopima, kako u srcu Beograda
(prekoputa Narodnog pozorišta) tako i u Nišu, Lebanu, Pirotu... Neki, kažu,
gledaju i na repete. Dijalozi se besomučno prepričavaju u gradskom i
prigradskom prevozu, i uz prvi jutarnji burek u kancelarijama.
Estetika "izgubljenog padeža" konačno je naplatila svoj
danak u zlatu. Očekuje se 500.000 gledalaca. Možda i više. Da li su
heroji umorni od obnove željni i malo pošalica, zagledani u budućnost
koju neki vide svetlo, a neki bogami i drugačije.
Ipak, vrhunac ovog socio-estetičkog eksperimenta leži u zaključku da
sa ovog izvora može da se pije i više puta. Zato umesto očekivanog
natpisa "kraj" stoji "nastaviće se ...". Nemojte da
menjate kanal. Srećni ljudi izlaze nakon projekcije u bolji život, pošto
je otkrivena tajna porodičnog blaga. Tajni i nema previše, ali narod
ipak zanima šta će da bidne sa ćupom, i kako će se voleti Đoša i
Kasandra. Biće, biće... I to u nastavci.
Dinko Tucaković
