Deset Miloševićevih godina u deset slika (2)

Izbori 1990, početak velike neizvesnosti

U prvoj višestranačkoj utakmici u Srbiji, SPS je uz zdušno navijanje državnih medija, prvenstveno televizije, dobio 46,1 odsto glasova, ali je u Skupštini dobio čak 194 od 250 poslaničkih mesta. Primenjen je većinski izborni sistem - što je imalo dalekosežne posledice

Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji i Crnoj Gori 1990. desilo se ono što se nije desilo nigde u zemljama realnog socijalizma (sem u Bugarskoj): trijumfovale su bivše komunističke partije.

Spektakularan krah "realnog socijalizma" doveo je do biblijskih promena u Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, DR Nemačkoj. Prvi slobodni izbori bili su zapravo referendum protiv komunizma; u Poljskoj su na izborima 1989. kandidati Solidarnosti osvojili 99 od 100 mesta u Senatu!

Kod nas se 1990. raspao SKJ: Slovenci su predlagali labavi savez, Srbija je insistirala na monolitnoj komunističkoj organizaciji. Kada su 22. januara 1990. na Vanrednom kongresu SKJ odbijeni svi slovenački amandmani Centar "Sava" napušta 106 slovenačkih delegata predvođenih Milanom Kučanom. U sali tajac, pa gromoglasan, oproštajni aplauz vedre većine. "Prva ruža Slovenije" Sonja Lokar nije krila suze. Premijer Ante Marković dao je novinarima optimističku izjavu: "Jugoslavija će i dalje postojati!"

Te godine na malim ekranima su tutnjali mitingaši, iskopavane su jame po Hercegovini i svečano sahranjivane mošti pobijenih u Drugom svetskom ratu, Krajinom su se šunjali naoružani ljudi, u Benkovcu noćne straže, a u Kninu je započela "balvan revolucija"...

SK Slovenije je prvi obnarodovao da je spreman da siđe sa vlasti, ako tako građani odluče na izborima. Do kraja godine izbori su održani u svim republikama, ali ne i na federalnom nivou: politička vrhuška nije mogla ni na ovoj tački da se dogovori. I izborni ritam bio je uveliko različit: prvi su na izbore istrčali Slovenci, sledili su Hrvati, dok su Makedonija i Bosna i Hercegovina izbornu utakmicu imale pola godine kasnije. "Dva oka u glavi" su posle dugog oklevanja odlučila da se suoče sa opozicijom tek u decembru.

Ta prva "prava" izborna utkamica u SFRJ bila je haotična: u Sloveniji i u Hrvatskoj održani su izbori za sva tri veća republičke skupštine (po slovu Ustava iz '74). U Makedoniji i Bosni i Hercegovini usvojeni su amandmani na republičke ustave, pa se pristupilo izborima za republičku skupštinu, građani su birali poslanike za Veće građana i Veće opština. U Srbiji je prvo donet Ustav septembra 1990, pa se onda glasalo za jednodomnu skupštinu. U Crnoj Gori izborima za isto telo prethodili su julski ustavni amandmani.

U međuvremenu, u Srbiji su TV-pričaonice uspavljivale publiku teorijama o bespartijskoj demokratiji i tzv. bespartijskom pluralizmu, koji je lansirao glavni ideolog SPS-a akademik Mihailo Marković. Neki su autorstvo ove sintagme-oksimorona pripisivali i dr Mirjani Marković, tada još personi dramatis iz senke. Kako je ključni princip partijskog dokumenta klasičnog naslova "Stavovi komisije Predsedništva Srbije o reformi političkog sistema" jedan građanin - jedan glas, nije bilo šanse da bude prihvaćen u višenacionalnoj Jugoslaviji: pravno se ruši ustavni sistem Jugoslavije. Srpska elita oko SANU-a i UKS-a je oduševljena: stavove naziva "magna kartom srpske demokratije" i ushićeno podržava svojevrsnu varijantu naše "kulturne revolucije".*** Dobrica Ćosić poručuje da je "u ovom istorijskom trenutku od adekvatne demokratske procedure mnogo važniji sadržaj i kvalitet predloženog ustava". I Matija Bećković podržava radikalne promene Ustava Srbije - "Srbija, republika koje nema, ne može imati prečih zadataka nego da je ima".

U Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji opozicione, nacionalistički obojene partije, pobedile su i formirale vlade (same ili u koaliciji). U BiH, gde se verovalo da je najviše tvrdih komunista i Antinih reformista, došlo je izbornog kraha komunista kome nema premca u Evropi: Ante Marković, predsednik SIV-a, koji je samo godinu dana ranije u mnogim anketama, od Vardara pa do Triglava, proglašavan za najpopularniju ličnost u zemlji, doživeo je gorko razočaranje: bivši komunisti su osvojili samo šest odsto glasova! U BiH je došlo do "popisa stanovništva"- trijumfovale su nacionalističke stranke SDA, SDS i HDZ.

U izbornoj utakmici u Srbiji zvanično su učestvovale 53 stranke: SPS je osvojio 2.320.587 ili 46,1 odsto glasova, ali je zahvaljujući većinskom sitemu dobio čak 194 (77,6 odsto) od 250 poslaničkih mesta. Opozicija je bila zbrisana: SPO sa gotovo 800.000 glasova (15,8 odsto) imao je samo 19 poslanika, 456.000 građana je svoj glas dalo nezavisnim kandidatima (u parlament ih je ušlo samo osam). Demokratska stranka koja je okupila srpsku intelektualnu elitu totalno je pokisla: uspela je da osvoji samo sedam poslaničkih mesta (7,4 odsto), za nju je glasalo 372.786 birača.

U Srbiji je, kao i u Hrvatskoj, primenjen većinski sistem, što je deformacija volje birača sa dalekosežnim posledicama, ukazuje Vladimir Goati u svojoj knjizi "Izbori u SRJ od 1990. do 1998.", sa indikativnim podnaslovom Volja građana ili izborna manipulacija. U Sloveniji, gde je primenjen proporcionalni sistem, sastav parlamenta je mnogo realnije odslikao volju birača.

Opozicija u Srbiji i Crnoj Gori je učestvovala u neravnopravnoj utakmici; bilo je demonstracija i pretnji da će bojkotovati izbore: u Srbiji je opozicija tražila prvo parlamentarne izbore, pa onda novi ustav. Pobedila je vlast. Mediji, prvenstvenstveno TV Beograd i "Politika", iz sve snage su navijali za vlast.

"Albanska alternativa" je bojkotovala izbore. Međutim, čak i kad se pokrajina otpiše u ovoj izbornoj matematici, Srbija nije bila osobito zagrejana za izbornu utakmicu: interesovanje je bilo manje nego u drugim delovima zemlje. Neki analitičari misle da su građani Srbije skeptični prema radikalnim političkim promenama: to potvrđuju čak i prvi izbori posle Drugog svetskog rata.

Istovremeno sa parlamentarnim izborima u Srbiji su održani i predsednički izbori. Prema novom Ustavu iz 1990, predsednik ima izuzetno velika ovlašćenja (rukovodi oružanim snagama, utvrđuje postojanje ratne opasnosti, proglašava ratno stanje, može uz konsultaciju s predsednikom vlade da raspusti Narodnu skupštinu). Učestvovala su 32 kandidata: već u prvom krugu trijumfovao je kandidat SPS-a Slobodan Milošević, za koga je glasalo 3,285.799 (65,3 odsto) birača. Drugoplasirani Vuk Drašković osvaja samo 16,4 odsto glasova (824.674), treći je bio dr Ivan Đurić, kandidat UJDI-a sa 277.398 glasova, četvrti Sulejman Ugljanin, kandidat SDA (110.000 glasova), dr Vojislav Šešelj, kandidat grupe građana je peti sa 96.277 glasova.

Partije liberalne orijentacije su i u Srbiji, i u Crnoj Gori vrlo slabo prošle, ali slabo su prošle i partije najtvrđih nacionalista: vladajući socijalisti su im zapravo preoteli program! Ratnička politika i retorika režima nije skrivana: od Gazimestana Slobodan Milošević šalje jasnu poruku: "Biće rata, bogami!" (februar 1990, prema dnevničkim zapisima Borisava Jovića).

Socijalisti su parole umotali u ružičastu svilu - umesto Komnenićevog pokliča "Mi ćemo povesti Srbiju u smrt ili slavu, satrćemo komuniste!", Slobodan Milošević i hor kandidata SPS-a ponavljaju da će SPS vratiti dostojanstvo srpskom narodu, da su za "dužno poštovanje kulture, vere i tradicije srpskog naroda", jer "prošlost nam može služiti na čast". SPS vešto koristi strah od socijalne nesigurnosti: sa sloganom da sa njima "nema neizvesnosti", SPS je za mir i bogatstvo, a mračne snage opozicije će uvesti Srbiju u bedu i rat. SPS se bori za "majke koje rađaju decu za radosti i rođendane, a ne za ratove i siromaštvo". Obećana je i "jednakost u sticanju bogatstva poštenim radom", " bogato i moderno selo", "bolji život i društveni ugled prosvetnim radnicima".

Nije bilo neizvesnosti. Bio je to početak strašnog kraja: usledilo je raspadanje Jugoslavije, ratovi, beda i izolacija.

Te 1990...

Rekli su '90...