Politika na struju

Divlja emisija penzija

Navodna uspešnost Marjanovićeve vlade se i sastojala proteklih godina od potrošnje kapitala u Srbiji, pa bi ova poslednja uredba morala biti shvaćena samo kao nastavak kontinuiteta politike opstanka na vlasti na račun XXI veka

Trik koji je smislila Vlada Srbije - da se zaostale penzije za maj, jun i jul pokriju potvrdama s kojima bi penzioneri platili račune za struju ili kupili ugalj i drva (uredba stupa na snagu 2. septembra) - na prvi pogled deluje zgodno i čini se koristan za znatan deo biračkog tela, a navodno ne predstavlja okidač novog inflacionog talasa. Naizgled, on nema efekat "doštampavanja" novca za isplatu penzija, već se zaostali dug države, prema oko 1.200.000 siromašnih građana Srbije, navodno pokriva "realnom robom", to jest strujom i ogrevom, a proizvođače te robe država ionako mora spasavati po svaku cenu - ali iz drugih izvora i na drugi način.

Sve bi to kako-tako bilo razumno kad bi Vlada Srbije negde imala neke realne rezerve ili kad bi bar elektroprivreda imala bilo kakvih rezervi. No, rezervi nema, pa je ceo trik suviše providan, te neće bitno popraviti raspoloženje penzionera, a pokrenuće inflaciju - možda i više nego neka divlja direktna novčana emisija. Pri tome treba imati u vidu da je tromesečni zaostatak penzija "težak" oko 3,5 milijarde dinara, to jest da on po veličini predstavlja trećinu jugoslovenske novčane mase.

UVEĆAVANJE GUBITAKA: U svakoj analizi ove uredbe prvo treba postaviti pitanje zašto Vlada Srbije nije objavila po kom osnovu ona Penzioni fond "zadužuje" kod Elektroprivrede Srbije ili, možda, na taj način "naplaćuje" neko svoje potraživanje prema tom svom preduzeću. I varijanta zaduženja i varijanta naplate duga sada su u igri, jer se, prema izjavi ministra za rad, boračka i socijalna pitanja Tomislava Milenkovića ("Politika" od 28. avgusta), stiče utisak da će "država izmiriti dug prema Elektroprivredi Srbije različitim kreditnim aranžmanima i investicijama" (dakle prinudna pozajmica), dok dr Jurij Bajec, savetnik premijera Marjanovića, koji upozorava na opasnost inflatornog udara zbog ovog poteza, kaže ("Blic" od 30. avgusta) da je računica vlade "verovatno bila da će preko tih papira namiriti svoja potraživanja od Elektroprivrede Srbije".

Ako je u pitanju "prinudna pozajmica" struje za penzije, onda je stvar potpuno jasna - reč je o inflatornom doštampavanju tražnje za strujom upravo u trenutku kada bi tu tražnju zbog oštećenog elektroprivrednog sistema trebalo smanjivati i kada bi pre svega država trebalo da preduzme mere da Elektroprivreda Srbije naplati svoja potraživanja prema privredi i stanovništvu u realnom novcu - da bi se otklonio makroekonomski debalans između tražnje i ponude svih roba na srpskom tržištu. Naprosto, Elektroprivreda Srbije nema rezervi ni u novcu ni u struji da izdrži ovu "pozajmicu" Vlade Srbije, pa joj se ovim potezom praktično samo uvećavaju i inače ogromni nepokriveni gubici u poslovanju. Ova infrastrukturna grana je zbog nenaplaćenih potraživanja i niske cene prošlu godinu završila sa tekućim minusom od 5.458.088.000 dinara ("Privredni pregled" od 1-3. jula) - i to bez premca kao rekorder na tabeli gubitaša. Stojan Stamenković iz Instituta ekonomskih nauka je, na primer, izračunao da u ponderu proizvodnje u SRJ elektroprivreda nosi 20 odsto, a u ponderu cena 7-8 odsto, ali tu priču ostavimo ekspertima.

U varijanti prinudnog zaduživanja kod elektroprivrede, zapravo, Vlada Srbije je potezom predizbornog pera za tekuće penzije "razmenila" jednu elektranu, toliki je zapravo rastur kapitala koji će doživeti elektroprivreda, što će publika osetiti kroz koju godinu, kada mrak bude brži od obnovitelja starih i graditelja novi elektroizvora. Uopšte uzev, navodna uspešnost Marjanovićeve vlade se i sastojala proteklih godina od potrošnje kapitala u Srbiji, pa bi ova poslednja uredba o zaostalim penzijama morala biti shvaćena samo kao nastavak kontinuiteta politike opstanka na vlasti na račun XXI veka, to jest politika propasti budućih generacija.

INFLATORNI PRITISAK: Sa gledišta inflacionog potiska, stvar se ovim trikom sa zaostalim penzijama ne menja ni sa teorijom "prinudne naplate" nekog državnog potraživanja prema Elektroprivredi Srbije, mada se tu nudi više pretpostavki. Evo, uzmimo hipotezu da je Vlada Srbije iz kase Narodne banke Jugoslavije, to jest iz deviznih rezervi SRJ, "prinudno uzajmila" spomenutih 150 miliona dolara i "prodala" ih Elektroprivredi Srbije na poček, to jest za struju za penzionere. Tu već počinje nevolja, jer zapravo svaku prodaju deviza iz rezervi mora da prati poništenje naplaćenog domaćeg novca - to je osnovno pravilo neutralne emisione politike. No, i ako potraživanje Vlade Srbije nije u vezi sa nekim devizama, opet bi došlo do inflatornog potiska, jer Elektroprivreda Srbije ne može odjednom da isporuči svu robu, a kakva-takva stabilnost na domaćem tržištu proteklih meseci održavala se upravo na činjenici da su penzionerima uskraćene tri penzije - pa ostale cene nisu rasle zbog ravnoteže robnih i novčanih fondova. Sada će buduće penzije teorijski biti rasterećene troška za struju, pa će taj deo novčanog dohotka penzionera morati da pojede inflacija. Jer, ekonomski kantar je nemilosrdan, a upotreba finansijskih rezervi, gle čuda, traži na drugom tasu neku proizvodnju ili neke robne rezerve. No, očekuje se pad industrijske proizvodnje za oko 30 odsto.

Možda bi teoriju "prinudne naplate duga" trebalo drugačije adresirati - da nije reč o prinudnoj naplati duga Elektroprivrede Srbije već o prinudnoj naplati penzijskih doprinosa od privrede i građanstva. Vlada Srbije je već odavno od računa za struju napravila kvazifiskalni instrument, pa se osim poreza na promet uz struju naplaćuju i doprinos za rudnike, te taksa za Radioteleviziju Srbije (a u Beogradu i gradska taksa). Sada bi se nedavno poskupljenje struje za 9,5 odsto moglo shvatiti i kao prebacivanje penzionog doprinosa na električna brojila, što bi moglo da znači da će se raširena poreska evazija (izbegavanje plaćanja poreza) gušiti preko struje, jer ona se mora platiti - da vas ne bi isključili iz napajanja. Kako opozicija opet priča o takozvanoj građanskoj neposlušnosti, to jest odbijanju svih obaveza prema državi, možda se ovo prebacivanje poreskih obaveza na električna brojila može shvatiti i kao prevencija vlasti protiv takvog otpora građanstva. To bi u krajnjoj konsekvenci moglo da znači da građanski rat u Srbiji neće izbiti na relaciji partizani protiv četnika ili komunisti protiv građana - već na relaciji električari protiv naroda.

MONETIZOVANJE OGREVA: Kao i sa svim uredbama Vlade Srbije, ni sa pukog praktičnog stajališta nije sve na prvi pogled jasno. U prvom trenutku izgledalo je da će "potvrde" u stvari biti prenosivi bonovi, to jest da će ih penzioneri na neki način moći unovčavati u porodici ili jednostavno prodavati onima koji hoće da plate struju - pa zašto to ne bi učinili uz određeni diskont, to jest popust, pošto bi mali potrošači struje, kakvi su penzioneri, bili srećni da umesto potvrda dobiju nešto zvečeće, pa makar manje od onoga što im je država ostala realno dužna, pa i od onoga što je napisala na potvrdi. Kasnije se ispostavilo da će svaki penzioner u formular s kojim traži famoznu potvrdu - moći da upiše tek jedno električno brojilo. To u teorijskom tržišnom smislu obara cenu potvrde - jer se ona mora prodati odmah sada, na brzinu, pre upisa broja brojila u formular. Oni koji ne prodaju potvrdu, srešće se i sa problemom obustavljene avansne kupovine struje kod EPS-a, što će valjda da se reši nekom novom uredbom. Ostaje, naravno, mogućnost da se ta potvrda monetizuje preko ogreva, ali je teško zamisliti gomilu penzionera koja na pustim stovarištima drva i uglja društvenih preduzeća nalazi nekog kome bi uvalila svoje papire za novac koji su poneli da bi kupili nešto za loženje - a čega nema.

Sve u svemu, jedna jedina uredba pokreće čitav lanac pitanja i neželjenih posledica. Da li je država penzionerima dužna samo tromesečne penzije? Da li je taj tromesečni dug već dobrano pojeden tempom inflacije od najmanje tri odsto mesečno? Mogu li penzioneri proći bez gubitka i ako plate unapred struju, ako ona ne poskupi nadalje više od tekućeg tempa porasta drugih cena? Koliko će penzioneri izgubiti u procesu monetizacije svojih potvrda? Koliko će svi građani izgubiti preko mehanizma amortizacije inflacionih očekivanja, pošto će se isporučioci drugih roba "braniti" od ove uredbe i više od štete koju ona pruža u izgled? Da li će Milošević i Šešelj imati na eventualnim izborima uopšte hasne od ovog trika i da li je ta hasna preskupa ne samo za Srbiju već i za njih same? Sve su to pitanja koja bi imala smisla kada se ne bi nalazila u konkurenciji sa hiljadu drugih pitanja - među kojima dominira ono osnovno - kada ćemo se suočiti s realnošću i kada će sa glave Srbije otići trik-majstori?