Duh izgubljene decenije (2)

Prljavi poslovi za čistunce

Ljudi svakodnevno prolaze pored ruševina, ali gledaju ispred sebe. Niko ni ne pokušava da imenuje veličinu nesreće i poraza

Kamo sreće da je umesto sada, na kraju veka, Srbija bila jasno poražena u Drugom svetskom ratu. Tada bi bila samo epizoda u velikoj, globalnoj tragediji, delila bi zajedničku nesreću Evrope i niko se ne bi posebno zgražao nad balkanskim varvarstvom. Lokalna krv, smrt i zločin utopili bi se u moru takvih istih ili mnogo gorih evropskih zločina, i sve bi bilo u skladu s duhom epohe, pa bi i poraz bio samo jedan u nizu mnogih i većih.

Ali, desilo se da je Srbija iskočila iz vremena, krenula u smeru suprotnom od kazaljke na satu i počela da se sudara sa svima oko sebe, a naročito sa Zapadom. U trenutku kad se proslavljao kraj hladnog rata, kad je padao Berlinski zid, kad su svi spustili borbeni gard i kad je izgledalo da Istok i Zapad jedan drugom padaju u večni zagrljaj, Srbija je prionula na ratovanje. Zbog te asinhronosti, tog "lošeg tajminga", ovo ratovanje ispalo je jos mnogo čudovišnije. U ovo doba u evropskim gradovima vest je i ako neko nekom prilepi šamar u kafani, pa je zato pravo krvoproliće izazivalo užasavanje, naivno i pomalo licemerno, tipa: "zar u Evropi?!" i "zar na kraju dvadesetog veka?!". Ali, ovo je samo malo objašnjenje nekih preteranih zapadnih reakcija i ne umanjuje monstruoznost rata.

U svakom slučaju, umesto da se žali na nerazumevanje Zapada, Srbija bi sad morala da se zabavi težim poslom: pokušajem da razume samu sebe.

Naime, posle rata pobednik može da slavi, a od poraženog se očekuje da, u najmanju ruku, sedne i razmisli. Međutim, upravo na pobedničkom Zapadu mnogo se raspravlja o tome zašto se ratovalo protiv Srbije, dok sama Srbija kao da još nije sasvim svesna ni da je bila u ratu s celim zapadnim svetom. Pobednici trpe kritike i naknadno priznaju razne greške i slabosti, a poraženi čestitaju sebi.

Jednoj maloj zemlji nije se moglo desiti ništa krupnije, strašnije, teže od sukoba s najvećom silom u istoriji sveta. Na planeti nije odavno bilo većeg šoka i jačeg praska, ali to nije bilo dovoljno da Srbiju probudi iz anestezije. Tresli su se centri najveće svetske moći, a u Srbiji ni režim ni dobar deo opozicije nisu primetili ništa naročito.

Pričaju iste priče i drže se jednako svadljivo i sitničavo kao pre rata. NATO je zauzeo Kosovo, centar srpskog nacionalnog mita, ali još niko nije stigao da se oko toga uzbudi. Ljudi svakodnevno prolaze pored ruševina u gradskim jezgrima, ali gledaju ispred sebe. Niotkud se ne čuje neka krupna reč, niko ni ne pokušava da imenuje veličinu nesreće i poraza.

Ovo bi morala biti prava prilika i pravi posao za nacionalnu elitu, za intelektualce, za "savest društva", za pisce otvorenih pisama, apela i memoranduma, za one koji govore, ukazuju, na vreme opominju, otvaraju oči i pokazuju puteve. Ne verujem da njih više ne brine sudbina naroda. Pre će biti da ne žure da progovore jer ono što ima da se kaže neće se nikome dopasti, nikoga razveseliti ni okuražiti. Pored toga, mnogi takvi ljudi već su jednom propustili da Srbiju na vreme opomenu, a putevi koje su pokazali doveli su do srušenih mostova.

Čak i da je u Srbiji više ljudi od moralnog autoriteta, pitanje je šta bi mogli da urade i kako da pomognu a da ponovo nešto ne zabrljaju i ne promaše vreme u kojem živimo. Srpska situacija je, naime, istinski patetična, ali ostatak sveta je u sasvim drugačijem stanju. U svetu u koji Srbija mora da se vrati intelektualci kao vrsta izumiru, pošto nikome više nisu potrebni moralni autoriteti. To znači da mučni poslovi samoispitivanja i čeprkanja po staroj i novoj nacionalnoj prljavštini moraju da se obave na način, odnosno bez patosa, koji odgovara i Srbiji i svetu, moralnim gestom koji je snažan i ozbiljan, i istovremeno prikriven i diskretan.

Valja zato zaboraviti na imitacije. Nikome nije potrebno, niti bi čemu služilo nekakvo klečanje poput onoga Vilija Branta, a ne vidim ni ko bi u srpsko ime i pred čime kleknuo. Ne samo što bi to danas i ovde ispalo prazno i lažno, nego je cela ta paralela s nacistima i Jevrejima evidentno neodrživa. Ovde se pokazalo da je kod svih naroda bilo i nacista i nevinih žrtava, a najviše običnih razbojnika i pljačkaša. Uostalom, svi ti narodi protiv kojih su Srbi ratovali već su dobili sve satisfakcije, sve države kojima su težili, i više nije jasno ko je kome tu nešto kriv i dužan.

Kao narod, Srbi su očigledno najgore prošli i sad im preostaje samo da vide zašto su sami sebi iskopali toliku jamu. Tu Milošević više nije dovoljno objašnjenje. Pitanje je šta su to Srbi u njemu videli pre desetak godina i čime su se onoliko oduševili? To što je on na kraju uspeo da zarati protiv NATO-a samo je kruna svih njegovih višegodišnjih napora, pri čemu se oslanjao na najveći deo i naroda i elite. On je, dakle, samo bezobzirno i do krajnjih granica eksploatisao jedan stari i bogati rudnik antizapadnih osećanja, a Srbiji je bilo svejedno da li to radi u ime komunizma ili nacionalizma, srpstva, slovenstva i pravoslavlja.

Srbija je na samoj margini Zapada i dobrim delom zaista ne pripada tom svetu, mada je u istoriji povremeno uspevala da uhvati korak s njim. Zapadu može da pripiše neka od svojih najbolnijih, nezaboravnih iskustava, ali takođe i svaki civilizacijski i kulturni uzlet. Odnos prema Zapadu i Evropi bio je, tokom cele njene istorije, omiljena tema svih intelektualnih rasprava, obično s pomešanim osećanjima divljenja i potcenjivanja, imitiranja i traženja alternative koje nije bilo. I pozitivne i negativne predstave o Zapadu bile su po pravilu površne i stereotipne, bez poznavanja njegovih šarolikosti i protivrečnosti, a zauzimanje bilo kakvog stava prema nečemu tako složenom uvek je bilo izraz inferiornosti i nedostatka samopouzdanja.

Srbija se uvek nekako potajno nadala propasti tog sveta i povremeno gajila nadu da bi ona sama, uz pomoć Rusije, nekako mogla spasti Evropu, odnosno osvojiti taj otmeni klub i izbiti na čelo, odjednom i preko reda. Ovo je bila jedna od opsesivnih ideja dobrog dela srpske inteligencije tokom ovog veka, pri čemu se o dalekoj Rusiji znalo još manje nego o evropskim susedima. U Srbiji je, dakle, uz vredno preuzimanje zapadnih moda i uticaja, takođe neobično uporno negovana i stara ruska mesijanska ambicija, dakako manja i iz druge ruke.

Komunizam u Rusiji delimično je poremetio, razočarao i svakako podelio srpsku elitu, ali je istovremeno doneo novu nadu da će svetlost, kako god se zvala, ipak doći sa Istoka, pa će i Srbi tu steći neko bolje mesto.

Upravo zbog toga je Milošević uspeo da tako lako i bez otpora Srbiji uvali svoj nacionalno-komunistički projekat i svoju antizapadnu retoriku.

Zbog toga se i desilo da je slom komunizma i Sovjetskog Saveza u Srbiji dobrim delom primljen kao loša vest, čak i među nekim starim antikomunistima. To se nekako nadovezalo na stare nacionalne aspiracije, stvorilo utisak da je moćni zaštitnik zanemoćao i izazvalo strah od suočavanja s neprijateljskim Zapadom.

U tom strahu svakako se krije jedan deo dubljih razloga i objašnjenja dugotrajnosti Miloševićeve vladavine i njenih fatalnih rezultata. On je tu liniju srpske tradicije sad izveo do samog kraja, do poslednjih konsekvenci. Posle rata protiv NATO-a, pošto je pomoć Rusije izostala, pošto se ona očigledno trajno povukla u sebe, Srbija više nema kud.

Zapad je stigao u Beograd, istina iz vazduha i na najneprijatniji način, ali sad o svemu valja misliti ispočetka. Kao što smo videli, priča je duga i neće se moći brzo ponovo ispričati, ali Srbija sad ima mnogo, mnogo vremena. Trebalo bi početi mirno, ozbiljno i, ako može, bez prkosa, bez kuknjave i bez snishodljivosti.

Stojan Cerović