Halt Deutschland!

Kako je lep i čist, da ne kažem kako je očišćen naš aerodrom! Posle kontrole prtljaga, produžio sam pravo (umesto da skrenem strogo desno) i obreo se u sali svečanoj, tihoj kao tuga, gde bi starica majka komotno mogla znamenje da primi - zabasao sam u međunarodne odlaske! Nigde žive duše, tišina kao u plavoj grobnici, cakli se pod na koji putnička štikla tog dana još nije kročila, e moj Živkove, kako te nije sramota, imaš kartu za Tivat a srce te vuče tamo gde su međunarodni odlasci, da ne bi opet u inostranstvo posle svega što nam je inostranstvo učinilo?

Osvrćem se da vidim je li neko primetio moju bruku, za šalterom gde se plaća aerodromska taksa čami izblajhana službenica, nije me udostojila pažnje; na vrhu ogromne crne table stoji samo Moskva, let taj i taj, u jedan popodne, vraćam se tamo gde su domaći odlasci, dvostruko više letova - Tivat, Podgorica, JAT, Montenegroairlines...

U celoj zgradi ne vidim nikoga na koga bih mogao posumnjati da je tuđin, da je makar po majci Danac ili tako nešto, svi smo naši, mi iz kontinentalnog dela naše zemlje idemo na more, naši se sa mora vraćaju u Srbiju, zavičaj i domovina napokon su postali jedno isto, nikud iz rodnog kraja ne mrdamo, niko nam izvana ne dolazi, niko nam treba... Ne znam samo dokle će stjuardese i zbog koga sva uputstva ponavljati na engleskom. Ako se piloti i kontrola leta službeno domunđavaju na jeziku neprijatelja, mi koji smo kupili karte nismo to dužni da slušamo. Kao što nismo dužni ni da znamo latinicu - na aerodromu ona ni dan-danas nije zamenjena nekim od fontova koje su nam zaveštali naši stari.

U Tivtu izlazimo na pistu, tik uz naš avion stoji drugi avion u koji se putnici ukrcavaju; niti je njih neko dovezao do njihove letelice, niti nas čeka autobus koji bi nas odvezao do aerodromske zgrade (pokazaće se da u zgradu mi nemamo rašta ni ulaziti); svi pešačimo i guramo se kao na bilo kom kolodvoru, avio-saobraćaj više ne budi nikakvo strahopoštovanje, Srpčići Crnogorčići iz JAT-ovog aviona podleću pod krila "Montenegroairlines"-a, zemaljske stjuardese preuzimaju ulogu pulina, vraćaju jaganjce tamo gde su im majke; većina putnika spontano korača ka obližnjem koralu, neki odranije znaju da će jedan crveni ferguson tamo dovući tri prikoličice na kojima će se ljuljati naš prtljag; nekolicina separatista zapućuje se preko još neutovarenog tuđeg prtljaga nekakvom prečicom ka zgradi, konvoju preti rasulo, stjuardesama u pomoć priskaču dve devojke u teget kompletima: veslaju rukama unapred kroz vazduh kao seljanke koje još neuvežbanu živinu navode ka kokošinjcu, upućuju zabludele građane na plato za prijem putnika i prtljaga, nazovimo to tako.

Taksisti i rodbina izmešani i zbratimljeni dočekuju namernike, sad su već svi u toru gde će pod otvorenim mediteranskim nebom putnici čupati svoje kufere i bošče kad traktor bude stigao; putnici, osoblje, ovlašćeni i neovlašćeni prevoznici, svi su u bratskom kolopletu, jedni se grle, drugi cenjkaju, svi smo jedna velika porodica. Pitam stjuardesu mogu li natrag do aviona da pomognem i ubrzam istovar, nema potrebe, sad će to radnici, zaista, šta mi fali da dobijem malo boje pre nego što se budu otvorile dveri kroz koje će proći traktor...

*

Za to vreme stanovnici Majorke čupaju kose: na njihovo nedužno ostrvo iskrcalo se milion Nemaca, Nemci strašno vole da se iskrcavaju, obožavaju invazije i desante, puni su para, bludniče preko svake mere, španski ne znaju da beknu, ne trude se ni da ga nauče nego od bodula koji tu žive od pamtiveka očekuju da govore tuđinskim, nemelodičnim i nadasve nerazumljivim germanskim jezikom. Ne bih sve to znao da naš najstariji dnevni list nije ovo ostrvo uzeo u bratsku zaštitu: u broju od 31. avgusta E. Kiršbaum opisao/la je "drugi dolazak vandala na živopisno špansko ostrvo"; naslov je "Nemci osvajaju Majorku kešom". Ako je verovati onome što je recepcioner Hoze Umbert pod zakletvom izjavio za "Politiku", Nemci se i ne trude da se uklope u majorčansku sredinu! Govore nemački, piju nemačko pivo, gledaju nemačke TV stanice!

Predsednik majorčanske vlade Frances Antić - potomak stare majorčanske porodice, iako u prezimenu nema "hadži" - požalio se "Špiglu", a preko "Špigla" i "Politici", da Nemci kupuju strašno mnogo nekretnina. Jeste to dopušteno, ali Nemci čim kupe plac (i to je njihova reč!), odmah se izoluju iza zidina što se, veli senjor Antić, mora promeniti: "Pijanke koje turisti organizuju nanose štetu našoj reputaciji. Umesto na sunce, pesak i seks želimo da stavimo akcenat na kulturu, sport i životnu sredinu."

Stanovništvo kao stanovništvo, za šaku maraka spremno je da se odrekne jezika otaca, "Politika" javlja da je Majorka preplavljena natpisima na nemačkom, arzt, zahnarzt, apfelsaft, iako za sve ove profesije kao i za voćni sok postoje jako lepe reči na španskom.

Meni bi, umesto što se naslađujem tuđom nesrećom, bilo bolje da tokom noći skinem i u more bacim barem jednu igalsku tablu na kojoj piše ZIMMER - kad već nemam pištolj za izrešetati taj žalosni beleg.

Je li moguće da smo i mi, sve dok nas sankcije nisu opametile, išli majorčanskom stranputicom?