Bliski istok

Sporazum na vidiku

Izraelski i palestinski zvaničnici samo što nisu postigli saglasnost o implementaciji deset i po meseci starog Memoranduma Vaj River. Premijer Barak tvrdi da su šanse veće do 50:50, i da vredi sačekati dolazak Olbrajtove da se obavi ceremonija potpisivanja

Mirovni sporazum je na Bliskom istoku oduvek tretiran kao smrtni greh: poželjno je o njemu govoriti, možda čak potpisati, ali ga nikako ne treba ostvariti, inače sledi grozna kazna. Dogma je već koštala izraelskog premijera Jicaka Rabina života, njegovog naslednika Šimona Peresa mandata i, konačno, bivšeg predsednika vlade Benjamina Netanijahua reizbora. Verovatno bi i palestinski lider Jaser Arafat, potpisnik sporazuma sa svom trojicom, prošao slično, da ne poseduje začuđujuću sposobnost preživljavanja. Najnoviji događaji, međutim, nagoveštavaju da bi se ta praksa (ne Arafatovo preživljavanje nego nepotrebnost implementacije potpisanog) mogla promeniti. Jer, zašto inače američki državni sekretar Medlin Olbrajt ovih dana putuje u glavni grad Egipta, Kairo, da "predsedava ceremoniji"?

KAD MADLEN DOĐE: Agencije neprekidno javljaju da izraelski i palestinski zvaničnici samo što nisu postigli sporazum o implementaciji deset i po meseci starog Memoranduma Vaj River. Da bi presekao odugovlačenje oko sitnica, koje se pretresaju danima, premijer Ehud Barak je u nedelju popodne uputio ultimatum ili sporazum do ponedeljka uveče, ili će on primeniti dogovor koji je krajem jula u Vašingtonu jednostrano sklopio sa američkom administracijom. Svega par časova pre isteka ultimatuma, izraelski premijer je promenio stav, sam ili posle telefonskog poziva iz Vašingtona. Kaže, šanse za postizanje sporazuma su veće do 50:50, i vredi sačekati dolazak Olbrajtove da se obavi ceremonija potpisivanja. Palestinci, s druge strane, nemaju tih briga - oni su vezani za američkog državnog sekretara i bez nje neće ništa, a sa njom koliko Izraelci daju.

Ono što izgleda komično u stvari je deo mnogo šire političke igre koja se, kao i svi bliskoistočni sporazumi, kreira u Vašingtonu. Olbrajtova je još posle razgovora s Barakom krajem jula najavila turneju po zemljama regiona. Iako se kao okvirni termin pominjao avgust, američki državni sekretar Medlin Olbrajt imala je mnoštvo gorućih kriza, pa je 3. septembar najranije što može. Međutim, jevrejski lobi u Kongresu i Administraciji, kome je ona vrlo antipatična, želeo je da napravi zbrku. Kao, Olbrajtova ide u petodnevnu posetu Bliskom istoku, a tamo potpisan mirovni sporazum, sve sa idejom da komšinici Medlin crkne diplomatska krava. Zato je Barak morao da preti, a sutradan je shvatio da američki državni sekretar ne nastupa u pero-lakoj kategoriji i da nije baš dobro imati je za neprijatelja, kad već sporazum nije do kraja usaglašen.

REŠENO I NEREŠENO: Prema poverljivim izvorima televizijske kuće CNN, glavni izraelski pregovarač Giliad Šer i njegov palestinski kolega Saeb Erekat postigli su saglasnost oko dva povlačenja izraelskih trupa sa ukupno 11 odsto teritorije Zapadne obale do 20. januara naredne godine. Takođe, biće uspostavljeni "sigurni prolazi" za Palestince do oblasti Gaze, kao i otvaranje luke na Mediteranu. Za uzvrat, Palestinci će predati sve nelegalno oružje. Nerešena ostaju pitanja otvaranja aerodroma u Gazi za komercijalne letove, administrativne podele grada Jerusalima, izraelskih naselja na Zapadnoj obali, palestinske državnosti i, konačno, oslobađanja palestinskih zatvorenika, oko kojeg je sporazum i zapeo.

U izraelskim zatvorima trenutno se nalazi blizu 650 zatvorenika. Navodno, Netanijahu se u Merilendu nije obavezao na njihovo oslobađanje, nego se to tretira kao gest dobre volje. Palestinci, pak, drže da je pitanje njihovih zatočenih sunarodnika ključno i traže hitno oslobađanje svih. Barak je u petak izjavio kako nije bilo reči o puštanju Palestinaca koji imaju krv na svojim rukama (zvanična izraelska formulacija za počinioce i saučesnike ubistava i fizičkih napada na Jevreje), da bi već u nedelju odbacio mogućnost oslobađanja pripadnika Islamskog džihada i Hamasa, ne pomenuvši ostale. Diplomatski izvori tvrde da je (ne)namerna preciznost izraelskog premijera u stvari signaliziranje volje za kompromisom.

Što se ostalih nerešenih pitanja tiče, pretpostavlja se da ona neće biti otvarana u ovoj verziji sporazuma. Najvažniju izraelsku pobedu u tom slučaju predstavlja odlaganje proglašenja palestinske nezavisnosti, toliko najavljivane za 1999. godinu, što bi znatno popravilo u elektoratu poljuljani ugled premijera Baraka. Iako zvanični pregovori o nezavisnosti Palestine nikada nisu vođeni, rezultati istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina Izraelaca ne bi volela da vidi takvu državu u svom okruženju, naročito ako bi ta država zahvatila nešto (de facto isključivo) izraelske teritorije. Arafat je, sa svoje strane, u više navrata slao javne poruke najpre Netanijahuu, a sada Baraku da će proglasiti nezavisnost. Kao mogući datum prvobitno je pominjan 4. maj, ali se onda odustalo od toga, kao gest podrške Baraku, jer je Netanijahu na pitanju suprotstavljanja kreiranju palestinske države bazirao svoju predizbornu kampanju. Činjenica da je laburistički kandidat pobedio ne govori, međutim, o širokoj podršci odricanja od dela teritorije, nego o želji građana da se s Palestincima ostvari mirna koegzistencija. Arafat je, tokom maja, kao nagradu za uzdržavanje dobio pozitivne naznake da bi Evropska unija i SAD do kraja godine mogli podržati njegovu nameru, oko koje je postigao konsenzus sa opozicionim militantima. Kraj godine se polako bliži, palestinski pregovarači nisu uspeli da u ovu verziju sporazuma uvrste državnost, pa pošto se jednostrano proglašenje bilo čega na Bliskom istoku smatra causom belli, a niko tome trenutno nije sklon, vrlo je moguće da će Arafat ostvarenje svog nauma videti posle 2000...

ODLUKE: Izrael je u ponedeljak saopštio da "u principu" prihvata poziv egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka za potpisivanje sporazuma u četvrtak, u Kairu, u prisustvu Medlin Olbrajt. Palestinci su, po nagovoru Mubarakovog savetnika Osame el-Baza, koji je za vikend posetio Jerusalim, već prihvatili poziv. Sada obe strane ubrzano rade na rešavanju preostalih nesuglasica, ali je nejasno hoće li se u Kairu pojaviti sa gotovim tekstom sporazuma, ili će tamo ostati dok im Olbrajtova ne pomogne oko formulacija. Dakako, moguće je da se dve strane u Kairu ni ne pojave, ili da ne postignu saglasnost s američkim državnim sekretarom, ili, što je još verovatnije, po potpisivanju odluče da se okanu implementacije. Šta ako Olbrajtova otputuje da predsedava ceremonijom potpisivanja sporazuma, a sporazuma ne bude? O mogućim kaznama ne vredi ni razmišljati.