Srbija u razbijenom ogledalu
Sindrom kraja Vajmarske republike
Ustavna kriza, politički sporovi, recesija i pad standarda, strategija obnove sopstvenim snagama i logika produžene izolacije - hoće li ti sužnji koje mori glad umeti da naprave dobar skupštinski poslovnik
Đaci ovih dana završavaju svoj dugi ratni raspust ("kišovitog ratnog proleća i leta 1999, punog zvukova aviona i huka poplava", stajaće u nekom dnevniku) a, po nalogu ministarstva prosvete, prvog školskog dana slušaće himnu i biće podsećana na to zašto je bila prekinuta prošla školska godina. Profesor Jovan Todorović piše pismo đacima prvacima, potpisavši se sa "vaš čika-ministar prosvete". Pismo je puno "Srbije među šljivama" i "Srbije među njivama" i "vesnika radosti" (vidi okvir). Sudar tog školskog kiča sa surovom realnošću tera suze na oči.
U nekim mestima iz škola na brzinu iseljavaju kosovske izbeglice da bi deca pošla u školu, a izbeglice čekaju na kiši dok se ne adaptiraju domovi kulture za njihov smeštaj. S Kosova dolaze veoma loše vesti o progonima, ubistvima i o sistematskom pogonu Srba, Roma i Muslimana i o koketiranju zapadnih faktora sa UČK-om ("sada smo slobodni u Prištini", Ričard Holbruk).
NADGLEDANJE HAOSA: Saradnik Instituta društvenih nauka Zoran Lutovac konstatuje prošlog ponedeljka (Pres klub, Medija centra) da međunarodne snage na Kosovu nisu sprečile etničko čišćenje Srba iz te pokrajine, koja je možda "protektorat" , tačnije teritorija sa "suspendovanim suverenitetom". On je ocenio da će, posredno, problem Kosova imati veliki uticaj na život u Srbiji, ali je podsetio da SRJ u ovom trenutku nema suverenitet nad tom teritorijom.
Konstantin Obradović, stručnjak za međunarodno pravo, kaže (pomenuti Pres klub, 30. avgusta) da je "veoma teško definisati stanje na Kosovu koje je, formalno, još pod jugoslovenskim suverenitetom, ali je deo teritorije de facto okupiran od međunarodnih snaga". Jugoslovenskih vlasti na Kosovu nema, i tamo se ne poštuju zakoni zemlje suverena, odnosno SRJ. To je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, mada, kako pomalo sarkastično kaže Obradović, svaka okupaciona vlast, po četvrtoj Ženevskoj konvenciji, ima obavezu da obezbedi imovinsku i ličnu bezbednost stanovnika teritorije koju je okupirala, a po istim uzusima "okupator mora dozvoliti funkcionisanje organa vlasti koji su i do tada funkcionisali na teritoriji koju je zaposeo". Izolovane i iz sveta izopštene srpske vlasti pišu nemoćna saopštenja i demarše Savetu bezbednosti koji reaguje uopštenim i bezvoljnim saopštenjem, dok zapadni političari daju zataškavajuće izjave (Ričard Holbruk je "ohrabren naporima međunarodne zajednice").
820.000 GLADNIH: Dok se približava zima po Srbiji se potuca između 140.000 i 200.000 Srba prognanih sa Kosova zajedno sa armijom "starih" izbeglica iz Bosne i Hrvatske. c. Kažu da su na putu da sakupe donacije za tu misiju, da u samoj Jugoslaviji postoje viškovi hrane, koje bi oni mogli da otkupe, ali ne mogu zato što im sankcije zabranjuju da posluju sa vladinim agencijama, a privatni isporučioci ne daju dokaze da mogu da isporuče one minimalne količine ispod kojih oni ne kupuju. Neko primećuje da se u tom izveštaju o gladnima u Jugoslaviji, uz čije se ime, uzgred, kao kap joda dodaje jedno "bez Kosova", onako kao što se nekada govorilo: "Srbija bez pokrajina". Tako se glad i političko poniženje dodiruju u jednoj tački.
Deset miliona ljudi tumarajući pokušava da preživi u "Srbiji među šljivama" na kraju desetleća ratova, dva meseca posle okončanja agresije NATO-a i u kojoj je srušeno pedesetak mostova, dve rafinerije, pokidane železničke pruge, i uništeno hiljade drugih javnih i privrednih objekata. U toj zemlji protiv koje se posle svih razaranja još vodi rat ekonomskim iznurivanjem, rat je zalomio naniže indeks ekonomske recesije. Sve tri politike, "istočna", "zapadna" i "nacionalna - gazimestanska", izgledaju pocepano kao naše gaće.
USTAVNA KRIZA: SRJ funkcioniše kao "nedovršena država" koju karakterišu ustavna, politička i strukturalna kriza. Traje kriza federalne države, pogoršavaju se srpsko crnogorski odnosi, raste politička konfuzija u Srbiji i ekonomska recesija. Vaš hroničar će vas ovde lišiti onih političkih dijagnoza koje prolaze kroz sito političke demagogije o čijem zagađujućem prisustvu u javnom životu ne treba trošiti reči. Podsetiće vas na dijagnoze koje je u protekla dva meseca imao priliku da čuje od ljudi koji su o krizi države, privrede i društva pre svega govorili po imperativu vlastite struke.
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Ilija Vujačić, stručnjak za federalizam, početkom jula je (opet u razgovoru s vašim hroničarem u Pres klubu) ocenio kako je jugoslovenska federacija "mrtva". Od dogovora Socijalističke partije Srbije (SPS) i Demokratske partije socijalista (DPS) "neće biti ništa", zbog "negativnog stava režima u Srbiji prema naprednim kretanjima u Crnoj Gori". SPS i DPS žele da eventualnim razgovorima dobiju na vremenu, pošto je Crna Gora svesna da međunarodna zajednica nije spremna da dobije još jednu nezavisnu državu na ovim prostorima, već da je koristi kao još jedan od pritisaka na Slobodana Miloševića - a Srbija ne želi reformu društva. Sa druge strane, u Srbiji postoje očekivanja i pozivi Crnoj Gori da ima strpljenja dok ne bude rešen problem Slobodana Miloševića. (Nebojša Medojević, tada direktor crnogorske Agencije za prestrukturiranje, jula 1998. u Pres klubu: "Čekaćemo još petnaest minuta na kiši i odosmo...") Prema Vujačićevim rečima, posle raznih inicijativa iz Crne Gore o rešavanju njenog položaja, stiče se utisak da ta republika nije spremna da čeka Srbiju. Profesor beogradskog Pravnog fakulteta Stevan Lilić, međutim, primećuje kako je pravo pitanje da li je Srbija uopšte spremna da "požuri i stigne" Crnu Goru koja je krenula putem reformi i otvaranja ka svetu.
Oko teme "otvaranje prema svetu" odvija se dubok i konfuzan sukob vlasti i opozicije u Srbiji. Koncepti prelaznih ekspertskih vlada na saveznom i republičkom nivou, koje bi organizovale izbore i pomogle brzo otvaranje zemlje, izgleda da su propali. Tako je ostao neiskorišćen i onaj možda jedini ustavni put na koji je ukazao profesor ustavnog prava Dragoljub Popović (Pres klub, 26. jula), put koji vodi preko "ozdravljenja našeg ustavnog života", odnosno poštovanja Ustava SRJ tako što bi izabrani predstavnici Crne Gore zauzeli svoja mesta u Veću republika savezne skupštine.
KRPLJENJE TITANIKA: U konkurenciji za najtačniju dijagnozu političkog stanja tako ostaje rečenica koju je (Pres klub, 26. jula) izgovorila Dana Popović sa ekonomskog fakulteta: "Glasači vladajućih partija su odlučili da zauzmu najbolja mesta u brodu koji tone".
Portparol SPS Ivica Dačić sažeo je taj problem u rečenicu: "SPS nema ništa protiv izbora, ali je u ovom trenutku najvažnija obnova zemlje."
Vladini funkcioneri, direktori agencije za prestrukturiranje i ostali zvaničnici vode kampanju za obnovu mostova i vitalnih postrojenja. Što apelom, što političkim pritiskom traže se donatori za izgradnju mostova i formiraju se konzorcijumi za obnovu, kao ovih dana konzorcijum za obnovu državne televizije. Funkcioneri ne ispuštaju makazice iz ruku, svečano se otvaraju gradilišta, mala i velika,s i u novinama se objavljuju oglasi preko celih strana s crtežima mostova koje je potrebno obnoviti, s rokovima i pozivima za sponzorstvo.
Generalni direktor Rafinerije
nafte Novi Sad Đorđe Mihajlović izjavio je 31. avgusta da se u tom kolektivu ulažu
napori kako bi se što pre pokrenula postrojenja za preradu primarnog benzina u motorni
benzin, za šta je potrebno oko tri miliona dolara. Direktna šteta na Rafineriji je
procenjena na oko 300 miliona dolara. Rafinerija nafte Novi Sad bila je na meti 12 puta,
na 162 hektara površine rafinerije palo je 255 različitih projektila i bombi. U
bombardovanju je uništeno oko 50 odsto rezervoarskog prostora, među ostalih 50 odsto
gotovo da nije bilo rezervoara bez oštećenja, a do sada je osposobljeno oko 70.000 tona
rezervoarskog prostora, polako se osposobljavaju i ostali rezervoari, a neki koji su
totalno uništeni biće menjani kao staro gvožđe za novo. Ulaganje u obnovu rafinerije
zavisi od transformacije Naftne industrije Srbije. Strateški partner bi trebalo da bude
neko ko ima višak nafte, a manjak rafinerijskih kapaciteta.
Dragan Jovanović iz termoelektrane "Obrenovac" opominje da nas čeka teška zima, govori o obnovi izvesnih kapaciteta, ali podseća da je sada teško proceniti pouzdanost sistema u uslovima velikog opterećenja. Sličnu poruku izgovara i Dragan Petrović iz Kolubare.
Ne valja biti maliciozan, u tom predstavljanju vlade i čitavog vladinog sektora kao faktora stabilnosti i preživljavanja ima jakog javnog interesa - da se u nevolji zakrpi što se zakrpiti može, ako ne može drugačije, makar i sekući uši. Pitanje je samo da li tako uopšte može.
Danijel Cvjetičanin sa Ekonomskog fakulteta, inače jedan od autora zakona o privatizaciji, iznosi ocenu da je pogrešna ideja da ćemo bez ičije pomoći biti u mogućnosti da nadoknadimo ono što su nam Amerikanci porušili za 77 dana i noći, ali i da je ne manje opasna i druga teza da će Amerikanci, pod određenim uslovima, jedva čekati da sa desetinama milijardi dolara nagrnu.
On smatra da bi spremnost zapada na pomoć pod uslovom da se ostvare njihove preporuke bila manja nego što se to u našim optimističkim predviđanjima očekuje, a to ilustruje iskustvima zemalja koje su se otvorile prema njihovom kapitalu (RS, Rusije, mnogih zemalja sa izuzetkom Istočne Nemačke, pa i tu je pomoć deset puta manja od očekivane). Iskustva pobeđenih američkih protivnika - Vijetnama, latinsko-američkih zemalja, Koreje, istočne Azije - još su gora. Ukratko, on veruje da naredni period nije tako lak kako ga neki zamišljaju, a ni tako težak kako kažu katastrofičari. Tu Cvjetičanin pominje jedan naročit uslov - ako naš način privrednog života dobije smislene ekonomske oblike i ako prestane naše bekstvo od zdravog razuma.
Konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević u beogradskom Medija centru (Pres klub, 23. avgusta) podseća da je "od obnove imovine važnija obnova društvenog proizvoda, koji će do kraja godine biti za 40 odsto manji u odnosu na 1998. godinu". Saradnik beogradskog Ekonomskog instituta Goran Pitić procenio je tada da u ekonomskoj politici savezne vlade postoji nesklad između proklamovanih ciljeva i pretpostavki na kojima se zasniva ta politika, te da "ni kreatori te politike ne veruju u mogućnost njene realizacije". Ekonomske mere vlada su parcijalne i njima se "traži način da se izvuče novac i popune rupe u sistemu, koji će opstajati sve dok ima šta da uzima". On je ocenio da "država i u takvim uslovima može da funkcioniše neograničeno dugo, ali je pitanje sa čim će se suočiti oni koji žive u tom sistemu".
NAJGORI SCENARIO: Jugoslavija se posle bombardovanja NATO-a, na skali relativnog stupnja razvoja vratila na nivo prve polovine 19. veka, ocenio je sredinom jula, u razgovoru za agenciju Beta Stojan Stamenković, urednik "Mesečnih analiza i prognoza" (MAP) i saradnik beogradskog Instituta ekonomskih nauka. On kaže da ako je indeks relativnog položaja Jugoslavije u svetskoj privredi 1980. godine imao vrednost 100, onda će ove godine imati vrednost 16, što znači da je smanjen za preko šest puta. Prva godina za koju su bili poznati potrebni podaci je 1913, i tada je indeks relativnog razvoja imao vrednost 75,7. Stamenković uočava da je bombardovanje zapravo samo poslednja faza dugogodišnjeg privrednog propadanja Jugoslavije: statistika s početka godine ukazuje da je industrijska proizvodnja u prvom tromesečju, dakle pre bombardovanja, bila pala za 10 odsto u odnosu na odgovarajuće razdoblje 1998. Taj podatak odgovara najgorem od tri scenarija, koji je Institut ekonomskih nauka 1998. napravio prognozirajući stanje domaće privrede do 2001. Pod pretpostavkom da Elektroprivreda digne proizvodnju do 70 odsto prošlogodišnje, da prerada nafte počne u oktobru, da se proizvodnja obojenih metala normalizuje u avgustu i da u poslednja dva meseca 1999. industrijska proizvodnja autonomno poraste za 3-3,5 odsto, društveni proizvod Jugoslavije i njena industrijska proizvodnja ne bi pali za po više od 35 odsto, a prosečna plata bi istovremeno pala na protivvrednost 60 nemačkih maraka, u odnosu na oko 90 maraka iz maja. Broj radnika suvišnih u odnosu na nivo privredne aktivnosti povećao se, po Stamenkoviću, na oko dva miliona.
Dominantni svetski faktori nisu napravili razliku između izolacije režima i izolacije čitave jedne nacije; izgleda da su ufiksirali ideju da "negovanjem krize" (u artikle na listi sankcija je, kako se ovih dana govori, možda uvršćen i gas za grejanje) mogu da iznude političke promene u Srbiji. Taj neoboljševički lanac bihejviorističkog zaključivanja zapadnih aktera jugoslovenske krize polazi od pretpostavke da će opet zapevati "ti sužnji koje mori glad". Neki politički akteri u Srbiji takođe veruju da će kulminacija krize dovesti do političkog preokreta, a da će promrzli i gladni napraviti odličan skupštinski poslovnik. Vaš hroničar će vas ovde ponovo podsetiti na činjenicu, jer ponavljanje je majka znanja, da se jedini trenutak kada je u ovoj zemlji načet monopol vlasti desio 1997, a da je tome prethodilo godinu dana života bez rata i još godinu dana pripremanja atmosfere za sklapanje Dejtonskog sporazuma. Galopirajuća beda ne proizvodi uslove za političke konsolidacije.
Zoran Stojiljković s Fakulteta političkih nauka, čoveka koji inače misli da se sistematskim unutrašnjim i spoljašnjim pritiskom od režima može iznuditi kompromis koji vodi prelaznim vladama i promeni, pošteno je procenio (Pres klub, 26. jula) da se tolerancijom haosa na Kosovu i razvojem unutrašnje ekonomske socijalne i političke krize može dovesti i do toga da proradi "sindrom kraja Vajmarske republike".
Milan Milošević
