Mač separatizma nad Kremljem
Dagestanski detonator
U Rusiji kao da zaboravljaju da imaju federaciju sa stotinu nacija, pa ih na to povremeno podsećaju eksplozije nacionalizma i separatizma - najpre u Čečeniji, a sada i u Dagestanu
Specijalno za "Vreme" iz Moskve
Svi, ili gotovo svi, već su
zaboravili kako se, a posebno zašto se raspao SSSR. Između ostalog, zbog toga što je
"jednom zauvek rešeno" nacionalno pitanje u zemlji Sovjeta eksplodiralo
neočekivanom silinom. Sve to iznova preti da bukne i da se reprizira u samoj Rusiji.
Počelo je sa Čečenijom, a sada se ponavlja u njoj susednom Dagestanu. Mnogo toga je drugačije - dve pobune protiv centra, Kremlja, deli osam godina - ali je srž događaja ista.
NEMIRNI KAVKAZ: Čečenija je proglasila "suverenitet i nezavisnost u danima posle antigorbačovskog puča u Moskvi. Oduševljenje zbog poraza grupe pučista u prestonici u ovoj severnokavkaskoj republici iskoristila je grupa lidera novostvorenog Pokreta za ujedinjenje severnokavkaskih (muslimanskih) naroda - da obznani izdvajanje iz Rusije. Formalno, proglas je objavio general Džohar Dudajev, koji je odbacio pripadnost armiji - odrekavši se dužnosti komandanta divizije strateških bombardera, ali ne i čina, i stao na čelo nacionalista u rodnoj Čečeniji. Njegova glavna parola ("Došao je kraj ruskoj okupaciji na Severnom Kavkazu"), brzo mu je obezbedila masovan priliv pristalica.
Centralna vlast, naročito sam Kremlj i njegov aparat, nije ozbiljno shvatila pretnju. Zauzeti sukobom s tadašnjim parlamentom, predsednik Boris Jeljcin i demokratski orijentisane političke grupacije ostavile su rešavanje "čečenskog pitanja" za neko bolje, stabilnije vreme, što ih je na kraju gurnulo u rat.
U Dagestanu je, međutim, situacija bila drugačija. Već na samom početku delovanja separatističkih snaga, Jeljcin je delovao centristički - odlučno, ali pomirljivo. Umesto da ignoriše pretnje kao u slučaju Čečenije, ili da i sam preti, ispoljio je velikodušnost. Kao i Tatarstanu i Baškiriji - koji su takođe insistirali na većoj samostalnosti u okviru Federacije - on je Dagestanu (i svim ostalim oblastima u kojima su se javili, ili su mogli da se jave slični apetiti) ponudio da "uzmu onoliko suvereniteta koliko mogu da progutaju".
Dok su se oni premišljali koliki zalogaj nezavisnosti da zahtevaju, Jeljcin im je servirao "dogovor o podeli ovlašćenja između centra i regiona" (a u međuvremenu zamenio sve one koje je mogao ljudima lojalnim Kremlju, odnosno - sebi!). Svi su progutali udicu, prihvativši da budu zavisni više nego što su bili bez tih novih kompetencija. Izuzetak je bio, i ostao, predsednik Tatarstana Šajmijev, koji je sebi izdejstvovao status izuzetno relevantnog lidera Republike koja kao da nije u sastavu Ruske Federacije već njen ravnopravni kompanjon.
Za razliku od Tatarstana, Dagestan se pretvorio u poslušnu pokrajinu, bar što se vladajućih struktura tiče, koje su - gledano iz susedne Čečenije - bile obična marionetska postava.
To je bila fasada iza koje se skrivao vrlo nemirni Severni Kavkaz.
"REVOLUCIJA" ZA IZVOZ: Još u toj fazi, u Dagestanu se formirala "partija nezadovoljnih", čije su vođe sa zavišću gledale na susednu Čečeniju, gde se uz generala Dudajeva već uveliko formirala "nova elita". Zahvaljujući trgovini oružjem (koje im je u ogromnim količinama preostalo u skladištima i na poligonima pretrpanim avionima i tenkovima, bornim kolima i topovima, svakojakom municijom i ratnom opremom - svime izuzev raketama), oni su se brzo obogatili i preuzeli sav biznis, uključujući šverc droge, kao i moć koju to donosi.
Na drugoj strani, čečenske vođe se nisu zadovoljavale vladavinom i kontrolom nad svim resursima u svom ataru. Pozivajući se na misionarsku dužnost, u skladu sa sve naglašenijom islamskom orijentacijom, oni su podsticali nezadovoljstvo u Dagestanu i obećavali "skoro oslobađanje svoje muslimanske braće".
Nesrećni rusko-čečenski rat (vojne operacije ruske armije i policije za "uspostavljanje ustavnog poretka u Čečeniji), koji se avgusta 1996. završio porazom najborbenijih ruskih generala, zakratko je naterao čečenske separatiste da gledaju svoja posla, ali je njegov ishod ohrabrio dagestanske ekstremiste. Naime, do najnovije eksplozije, u formi sprege dagestanskih ekstremista i čečenskih terorista, na granici koja ih spaja, dogodio se niz oružanih "incidenata". Dagestanski pobunjenici s leđa, čečenski teroristi frontalno, stalno su pojačavali napade na punktove ruske armije i policije. Tokom poslednje dve-tri godine procvetao je i "biznis" sa taocima, odnosno otmicama koje organizuju partneri sa obeju strana granice.
A vrhunac je predstavljao pokušaj puča protiv "marionetske vlade" predsednika Magomeda Magomedova, lojalnog Jeljcinu, kojem je na čelu bio niko drugi nego izvesni Hačilajev, deputat Državne dume, kome je vlast iz centra dala oproštaj i pružila ruku pomirenja, ali je on, u skladu s lokalnom tradicijom, izabrao odmetništvo u planinama.
Novo pogoršanje odnosa, krajem proleća, na relaciji Moskva-Grozni donelo je preokret i u razvoju dagestanske krize: glavni čečenski "anti-Rusi" nisu više hteli da čekaju, i svoju domaću "revoluciju" izvezli su i u Dagestan. Invazione snage iz Čečenije vodi čečenski glavešina Šamil Basajev, koji je za Moskvu "terorista broj 1".
RUSKI ŠOVINIZAM KAO PROVOKACIJA: Iako će to malo ko u Moskvi priznati (čak i hteti da razgovara o tome), nacionalne tenzije, nacionalistički ispadi i separatistički apetiti na Severnom Kavkazu pulsirali su zavisno od intenziteta razgovora o realizaciji stvaranja famoznog Saveza Rusije i Belorusije. S obzirom na neskrivene težnje za što većom nezavisnošću od Moskve, ne može se reći da ih je pokrenula inicijativa o rusko-beloruskom savezu. Ali, izvesno je da im povremeno inoviranje te ideje i te kako ide na ruku.
Ukoliko je uopšte stvarno popularna, ideja Saveza je u Rusiji popularna pretežno među Rusima. Pristalice tog saveza izdašno špekulišu parolom o "slovenskom bratstvu", kao da zaboravljaju - ili svesno ostavljaju po strani - činjenicu da je Ruska Federacija višenacionalna, i to "vrlo nacionalna" država - kako je to izjavio jedan ovdašnji politikolog. Kao i SSSR, Rusija je zemlja stotinu naroda, među kojima neki ne broje više od nekoliko stotina, dok se Muslimani broje na milione. A kad se govori o Savezu, onda to zvuči kao da su u pitanju samo Velika Rusija i Bela Rusija, dok svi ostali - Tatari i Oseti, ili sada aktuelni Dagestanci - "samo prisustvuju paradi", kao potpuni stranci na "piru slovenske braće".
Kad upozoravaju na tu (ne)svesnu provokaciju Rusa i Belorusa, liberalni politikolozi se pozivaju na SAD, gde vlada "politička korektnost". Iako većinu stanovništva SAD čine potomci doseljenika iz Engleske i Irske, nijedan predstavnik američkog državnog aparata ne bi se usudio da Ameriku nazove anglosaksonskom državom - navodi jedan od njih.
Zvaničnici svih boja u Rusiji vrlo se retko zamisle nad "osećanjima naroda", kao i nad nepobitnom činjenicom da "poniženja nisu prolazna, ne iščezavaju bez traga", već se "negde talože" - da bi otpor eksplodirao, kao u Čečeniji, ovoga puta u Dagestanu.
UPOZORENJA KREMLJU: Kremlj su na to upozoravali s raznih strana, a najdirektnije tatarstanski predsednik Mojtimer Šamijev. U jeku histeričnih, pa i pretećih zahteva beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka Jeljcinu da se izjasni "želi li ravnopravan savez" - ili će se on baciti u "zagrljaj Zapadu" - Šamijev je izjavio da će u tom slučaju "Tatarstan postaviti pitanje da se pridruži rusko-beloruskom savezu kao treći ravnopravni član"! I njemu se nije čuditi, u ruskoj metropoli ima onih koji pokazuju više razumevanja za Šamijeva nego za Lukašenka ili Jeljcina.
Zašto bi Belorusija bila "republika prve klase", a Tatarstan - druge. A to pitanje Kremlju mogu da postave i druge ruske republike, na primer, Jakutija, koja je veća (i bogatija) od cele Evrope!
Pitanje takvog unutrašnjeg smisla postavljaju i oni koji Rusiji "misle dobro" i oni kojima do njenog dobra nije stalo. U Dagestanu se među prve mogu ubrojiti struje i nacionalističke vođe lojalne Kremlju (mada im razlozi i motivi nisu isti), a među druge ekstremisti, ali i cele etničke grupe. Lezgini - koji su još 1991, posle avgustovskog puča u metropoli, održali "nacionalni kongres" i zatražili poseban status (iako ih ima tek nešto više od 200.000, tj. čine oko 11 odsto stanovništva Dagestana) - sada kao da su se potpuno pritajili, jer je "vrag odneo šalu" i stvari se kreću opasnim smerom.
Kada su teroristi, invazionisti iz Čečenije, faktički zauzeli celo pogranično područje Dagestana, Kremlj je to shvatio kao direktan izazov. Ali nije ponovio grešku iz rešavanja "čečenskog pitanja". Umesto frontalnog udara i masovnog angažovanja kopnenih snaga, usledili su masovni udari iz vazduha za "neutralizaciju", odnosno uništenje uporišta invazionista i borbenih trupa lokalnih separatista. Kako sada stvari stoje, ta operacija će dati rezultat koji je i najavio novi premijer Vladimir Putin: Dagestan će biti oslobođen od "pritiska spolja".
Pitanje je da li takva ofanziva može da oslobodi Rusiju pritiska iz regiona koji traže više samostalnosti od "ravnopravnog statusa". Seme razdora (da svako prisvoji onoliko suvereniteta koliko može da podnese) koje je posejao predsednik Jeljcin, uveren valjda da time učvršćuje jedinstvo Federacije, čini se da će ipak nastaviti da klija. Ako se, naime, to nastavi, na pomolu je "SSSR 2", od čijih će se starih republika u njemu pojaviti samo Belorusija i Rusija, dok će sve ostale biti nove, one koje su sada delovi Ruske Federacije.
Branko Stošić
Buntovna teritorija