Intervju: Drago Jančar, pisac

Tamna strana meseca

"Ja sam jugonostalgičar isključivo u kulturnom smislu: nedostaju mi širina i različitost tog prostora. Mada istovremeno ne osećam nikakvu nostalgiju za Titovim stadionskim ritualima, partijskim kongresima i svim onim što je drastično određivalo naše živote. I uopšte, izreka 'bratstvo-jedinstvo' bila je nešto glupo, plemensko i ideološki totalitarno"

Drago Jančar, nekada disident i osuđenik, sada je jedan od najboljih i najuticajnijih slovenačkih pisaca koji svojim izjavama i gledištima često uzburkava duhove u slovenačkoj javnosti. Čak i oni koji za njega ne mare ili mu prebacuju što simpatiše Janeza Janšu i slovenačku opoziciju rado čitaju njegove eseje i romane. Jančar je nedavno je uzbunio domaću javnost akcijama čiji je cilj da se izađe na čistac s avetima komunizma i totalitarizma. Pošto je dobio književnu nagradu "Kresnik" za svoju najnoviju knjigu "Odzvanjanje u glavi", Drago Jančar je ponovo u žiži, a zanimljivo je da na njegovu literaturu utiču ne samo zbivanja u delu sveta kome danas pripada već i godine koje je preživeo u Srbiji...

DRAGO JANČAR: U koncentracionom logoru Dahau stoji tabla: "Narod koji ne poznaje svoju prošlost osuđen je da je ponavlja..." Nije li to dovoljno velik razlog za upozorenje, za glas protiv lakirovke totalitarizma? Iako me je na pomenutu akciju uistinu potakao sasvim konkretan događaj - nedavno je u Muzeju savremene istorije u Ljubljani postavljena izložba "Slovenci u XX veku", na kojoj je period socijalizma prikazan s nostalgičnom dobrodušnošću; stari radio-aparati, bonbone s crtom, statue Tita, Kardelja, Mačka... Tome sledi 1991. godina, odlazak Jugoslovenske armije, Kučanov govor, kraj jednog sretnog ali i prelazak u drugo, još sretnije doba. Videvši sve to, uputio sam javno pitanje rukovodstvu muzeja zašto nam svojom multivizijskom tehnikom ne pokaže, na primer, koncentracione logore za žene koje su bile politički zatvorenici, Goli otok, spaljene crkve, mikrofone koje je u zidovima svog stana pronašao naš veliki pesnik, antifašista Edvard Kocbek... Odgovoreno je "neka pisac sam postavi takvu izložbu". Okupio sam grupu ljudi, saradnika, mlađih istoričara i publicista, i zajedno smo osmislili izložbu "Tamna strana meseca". Smatram da je upozoravanje na prošlost potrebno zato što živimo u strašnoj hipokriziji i konsenzualnoj laži; mada je to moralističko stanovište. Ako čovek ima dobar želudac, onda i s time može da živi, u odnosu kako na prošlost tako i na današnjicu. Međutim, ovde se radi o nečemu što je važnije - nećemo znati šta je demokratija ako ne znamo šta je totalitarizam.

Pošto razgovaramo za beogradske novine ponoviću ono što sam izrekao već u razgovoru za zagrebački "Zarez": svrha naše izložbe bila je da dokaže da nije istina ono što bi moji dragi Slovenci tako strasno želeli da veruju, a to je da su ih u komunizmu ugnjetavali Srbi, odnosno "Srbi", dakle "južnjaci". Smaknuća, saslušanja, zatvori, izbacivanja sa posla, koncentracioni logori, cinkarenja, žbiri - sve to je bio rezultat pregalaštva vrednih slovenačkih ruku. A rezultat je impozantan: 14.000 usmrćenih, 28.000 osuđenih, 200.000 razvlašćenih posle 1945. godine, da ne pominjemo zabranjene časopise i knjige, kao i ideološke hajke vođene sve do sredine osamdesetih godina...

Nije li kritička refleksija mračne slovenačke istorije već tu - u Sloveniji se praktikuje denacionalizacija, isplaćuju se odštete za maltretiranja...

Hteo bih da budem optimista, i stoga sam sebi govorim da je slovenačka javnost upravo zahvaljujući izložbi "Tamna strana meseca" iskazala određenu otvorenost i civilizacijsku zrelost. Međutim, slovenački parlament je na istu temu otaljao mizernu dvodnevnu debatu posle koje nije bio sposoban da osudi period totalitarizma, kako su to recimo učinili Česi, kod kojih piše crno na belom da je prethodni režim sistematski kršio ljudska prava i sve međunarodne konvencije koje je država potpisala, zbog čega "zavređuje prezir". Pored toga, postoji i Rezolucija 1066. Saveta Evrope o razgradnji totalitarnih komunističkih sistema Istočne Evrope; Sloveniji se i za rečenu rezoluciju svečano fućka!

Ima onih koji smatraju da vaše primedbe na račun bliske prošlosti dobro iskorišćava onaj deo slovenačke politike koju predstavlja Janez Janša. Smeta li vam to, ili vam je svejedno?

Ono što mislim to govorim i pišem. Ako Janša koristi moje ideje - to još uvek ne znači i da me zloupotrebljava. Ukoliko razmišljamo drugačije, onda smo se već unapred odlučili da ćemo ga tretirati u negativnom kontekstu; Janša je samo jedan od ovdašnjih političara, britkog opozicionog stava, a u poređenju sa većinom oportunističkih političara u Sloveniji - on mi se čak i sviđa. Siguran sam da moje tekstove ni Kučan niti Drnovšek (a još manje bilo ko drugi iz tvrde komunističke nomenklature) ne mogu da zloupotrebe, jer su moji stavovi dijametralno suprotni njihovom razumevanju društva i demokratije. Njima, naravno, nešto takvo ne pada na pamet; Kučanu sam čak jednom prilikom predložio neke stvari u vezi s razdeobom prošlosti od današnjih vremena, akt koji bi kao demokratski izabran predsednik morao da načini. Ali, on na to uho ne čuje; bojim se da je upravo on zarobljenik takve prošlosti, više nego što sam mogao da pretpostavim kada sam ga 1991. godine (i kasnije) uticajnim evropskim intelektualcima predstavljao kao umerenog socijaldemokratu. Danas mi se sve više čini da Kučana izuzev vlasti, gole vlasti same po sebi, ništa drugo ni ne zanima.

Vaša literatura nije moralistička. Kako onda tumačite opšti raspad morala, kada masovna ubijanja i najrazličitiji zločini postaju deo normalnog. Da li je i to posledica totalitarne prošlosti?

Moja literatura je stvar pojedinca, njegovog smeha i tuge, ona ništa ne tumači, ona opisuje i pita. Zbog toga ni ne daje odgovore na pitanja o kolektivnim nasilništvima, čak ni zločinima u ime nacije, ideje i tako dalje. Ali ako razmišljam konkretno, o konkretnim zločinima počinjenim u Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu, onda je odgovor potvrdan; smatram da su oni na kraju ovog veka plod izvornog zla, zla koje je kod nas došlo 1945. godine. Glupost je tvrditi da su narodi Balkana više skloni nasilju nego neki drugi narodi; još pre pedeset godina su se jezivo istrebljivali Francuzi i Nemci, Japanci i Amerikanci... Ali oni su iz toga nešto i naučili. Mi ovde nismo naučili ništa, pošto se sve rešavalo prvo otkrivenim, a onda prikrivenim terorom. Nikada u demokratskoj debati. Francuzi i Valonci u Belgiji rešavaju svoje sporove u parlamentu, ali u Jugoslaviji to nije bilo moguće. U državama sa izvornom i dugotrajnom totalitarnom prošlošću prevladao je nasilni i kolektivni način razrešavanja problema. Uvek "mi" i nikada "ja". Da su to bile demokratske države, ne bi došlo do međunacionalnih trvenja i sukoba.

U Ljubljani smo prilikom Klintonove posete čuli same superlative na račun Slovenije, dok ste vi u "Satu evropske istine za Sloveniju" našli same kritičke tonove za aktuelne slovenačke političare?

Zna se kome su pohvale bile upućene; ne Sloveniji, već kao pokuda Hrvatskoj i Srbiji. To je kao kad učitelj dođe u razred i izabere jednoga, pa kaže: "Ovaj je zaista dobar!", iako svi znaju da su svi zajedno, uključujući i onog "dobrog" - prilično loši. Naravno, slovenačka demokratija je relativno dobra, bolja nego što je to slučaj u svim ostalim državama nekadašnje Jugoslavije, ali to je još uvek samo relativno; ne može Klinton da meri kvalitet demokratije u nekoj zemlji na osnovu geostrateških analiza njegovih eksperata, nego iz iskustva ljudi koji u njoj žive.

Znate li kakvo je iskustvo ljudi koji žive u Srbiji?

U vreme bombardovanja poslao sam pesniku Milanu Đorđeviću svoju poslednju knjigu sa pismom nekakve lične solidarnosti. Dobio sam veoma ganutljiv odgovor. Pre nekoliko dana mi je Branka Dimitrijević (koja je svojevremeno za beogradsku Dramu prevela moj "Briljantni valcer") javila da je prevela tekst "Tamna strana meseca2, i da će ga objaviti negde u Srbiji. Tokom proteklih godina, posle raspada bivše države, družio sam se sa Draganom Velikićem, imam kontakte sa Marijom Mitrović, nedavno sam u Parizu vodio zanimljiv razgovor sa Dušanom Makavejevom. Štošta je izgubljeno, ali ne sve.

U svoje vreme ste dobili i Sterijinu nagradu; ima li na tom "jugu", koga više nema, ičega što vam nedostaje?

Ja sam jugonostalgičar isključivo u kulturnom smislu: nedostaju mi širina i različitost tog prostora. Mada istovremeno ne osećam nikakvu nostalgiju za Titovim stadionskim ritualima, partijskim kongresima i svim onim što je drastično određivalo naše živote. I uopšte, izreka "bratstvo-jedinstvo" bila je nešto glupo, plemensko i ideološki totalitarno. A onda su u Srbiji od 1988. godine počele da se dešavaju stvari s kojima se nisam slagao. Mislio sam da bi tu nešto ipak trebalo uraditi; tako sam 1988. godine u nekoj hotelskoj sobi u Beču rekao Rudiju Šeligu - treba da se ide za Beograd, stvari se kreću u užasno pogrešnom pravcu. Rudi je bio predsednik Društva pisaca; nikako nisam mogao da ga nagovorim, ali je u zoru ipak popustio i nas dvojica smo krenuli. U Beogradu, međutim, više ništa nismo mogli da se dogovorimo, a kod kuće su nas dočekali i vređali kao izdajnike. Bio je još jedan pokušaj uspostavljanja dijaloga panel-diskusijama vođenim u Ljubljani i Beogradu, između predstavnika slovenačkog i srpskog PEN-a. Ćosić je u Ljubljani govorio o slovenačkoj partikularnoj diplomatiji, a onda me je u Beogradu duboko izvređao Miodrag Bulatović koji je ujedno kovao u zvezde Slobodana Miloševića. U međuvremenu je u Sloveniji narastao egoizam i nacionalizam, mada bih se usudio da kažem da je na ovom prostoru prevladavala želja za demokratijom i konfederacijom, dok su kolege iz Srbije stalno lamentirale o "rešenju srpskog pitanja u Jugoslaviji", dakle u Bosni, na Kosovu i slično. Kada bi neko od nas u Beogradu progovorio o Miloševiću kao potencijalnom diktatoru, usledio je odgovor: "Ostavite Miloševića, on će rešiti srpsko pitanje, a onda će ga odneti talas demokratije." Tada sam naslutio da je to istorijski deja vu.

Nije li paradoksalno da ste i sami, kao i mnoge vaše kolege književnici, na razne načine bili "angažovani" u proteklim sukobima. U Sarajevo ste, navodno, došli sa šlemom na glavi, a sam grad je ionako gađao poeta Radovan Karadžić?

Da, ali prilikom te posete Sarajevu desio mi se incident, koji sam kasnije opisao u tekstu "Kratak izveštaj iz dugo opkoljenog grada"; tokom naše posete nas je primio, naravno, i sam Izetbegović. Na prijemu sam Izetbegovića, pred svom njegovom kulturnom, političkom i policijskom svitom, upitao šta je sa Srbima koji su ostali u gradu? Nastao je tajac, Izetbegović mi je odgovorio nekako u smislu da se odustalo od Vartolomejske noći, a tek kasnije sam saznao da sam postavio pravo pitanje u pravo vreme jer je bilo ideja da se Srbi "očiste" iz grada; a što se tiče Karadžića - tamo je bio i Limonov, koji je ispalio simboličan rafal na grad i igrao se literature. O piscima i pesnicima ne može se misliti a priori pozitivno; Ezra Paund je bio fašista, Majakovski je svoje pisanje i život predao revoluciji u kojoj je umrlo mnogo ljudi, Limonov i Karadžić su mitraljezom raspalili po Sarajevu, Malaparte se divio Paveliću, a Žan Žene je, na kraju krajeva, bio kriminalac...

Jesu li kriminalci takvog kova, ali i oni koji žive u njihovom okruženju, zaslužili poslednji čin - bombardovanje Jugoslavije?

Od opsade Sarajeva nadalje bio sam siguran da će se tu stvari rešavati na otprilike isti način - preseljenjima, izbeglicama, spoljnim intervencijama i protektoratima. A onda je došao trenutak kada je počelo bombardovanje, i ja sam svejedno bio zbunjen i nekako nesretan. Odjednom više nije bilo mesta ni za jednu ljudsku ili misaonu nijansu. Bio sam na slovenačkoj obali i pisao novi roman - tema je XVII vek, barok. Imao sam sa sobom samo radio, koji je sve vreme bio uključen i tu se pisanje svršilo. Otišao sam u Ljubljanu, po televizor. Eh, da nisam! S jedne strane sam slušao sumanutu propagandu srpskog režima, mitinge, koji su me podsetili na stara vremena, a s druge strane trijumfalizam CNN-a. Na dan kada su avioni NATO-a pobili pedesetak ljudi u nekom autobusu, na nekom mostu, CNN je to jednostavno prevideo i dva dana se bavio prizorima ratne "soap opere" - oslobađajem troje američkih vojnika, njihovim roditeljima, itd. Ničega dobrog nije bilo u svemu tome. Osim, ako dobro tek sad dolazi, za sve ono što je prošlo.