Sarajevo film festival

Traženje fizionomije

Peti Sarajevo film festival važna je prekretnica u razvoju ove manifestacije. Čini se da će, pored ostalog, organizatori nastaviti da usavršavaju svoj festival, ali bi mogli da ga vremenski malo skrate i programski sažmu, oslobode velikog broja filmova i koncentrišu na ono što se i dosad pokazalo kao najzanimljivije

Sarajevo, kraj avgusta 1999. Još su vidljivi ožiljci teških rana koje su zauvek obeležile ovaj lepi grad tokom surovog i besmislenog troipogodišnjeg ratnog razaranja. Ruševine se polako uklanjaju, oštećene zgrade se postepeno obnavljaju, preko deset hiljada izginulih Sarajlija je ožaljeno, ali nije zaboravljeno. Umivenim ulicama grada, da ne navodim kao primer samo Baščaršiju, teče život: izlozi su puni, po lepo i moderno uređenim kafićima mnogo mladih i veselih lica, neka nova sarajevska raja koja veruje u budućnost. U današnju stvarnost nas vraćaju maskirne uniforme unproforaca - neki od njih ozbiljno patroliraju čaršijom, s automatima preko ramena, drugi se opušteno prepuštaju mirotvoračkom turizmu, srčući kafu ili kupujući, za njih egzotične, suvenire. Dva uporedna toka življenja. Oslonjen na prošlost i tradicije, očeličen gorkim ratnim iskustvom, grad Sarajevo se bori da ponovo nađe sebe, svoju dušu, svoje mesto u svetu i u sadašnjem vremenu. U te napore se svakako uklapa i međunarodni Sarajevo film festival.

Ova filmska manifestacija začeta je ratne 1995. godine, kada su gradom još odjekivale eksplozije. Nastala je iz nekog inata preživljavanja, kao plod mašte sarajevskih ljubitelja filma i inostranih filmskih radnika, prijatelja Sarajeva. Drugi, treći i četvrti Sarajevo film festival (1996, 1997, 1998) dokazali su da je ideja bila dobra i da ovaj festival ima svoje mesto u kulturnom životu Sarajeva, Bosne i Hercegovine, balkanske regije, a takođe i u svetskoj porodici manifestacija ove vrste (nijedan dan u godini bez nekog filmskog festivala u svetu!). Međutim, kao i svi mladi festivali, i ovaj sarajevski još uvek traži samog sebe i neku posebnu fizionomiju, jer više nije dovoljna samo činjenica da se događa u Sarajevu.

Peti Sarajevo film festival održan je od 20. do 29. avgusta 1999. Tokom deset festivalskih dana prikazano je oko sedamdeset igranih i veliki broj dokumentarnih filmova. Obiman, zanimljiv i raznovrstan program imao je za cilj da zadovolji više kategorija gledalaca, ali je zbog toga onemogućio praćenje manifestacije kao celine. Uprkos velikoj ljubaznosti i gostoprimstvu domaćina, samo je manji deo od stotinak festivalskih gostiju boravio u Sarajevu tokom svih deset dana. Više je bilo prolaznih gostiju, koji su osetili festivalsku atmosferu ali nisu imali mogućnosti da vide sve što ih zanima. Srećom, to se ne odnosi na domaće ljubitelje filma, uglavnom mlade filmske entuzijaste, nastavljače tradicija sarajevskih filmofila, koji su videli skoro sve.

Filmovi su prikazivani na pet mesta - u Ljetnom kinu pod otvorenim nebom i u još četiri dvorane, podeljeni na posebne programe, od kojih je svaki imao svog selektora. Program u Ljetnom kinu bio je namenjen najširem krugu gledalaca i tu su se našli filmovi koji inače ostvaruju uspeh u redovnoj distribuciji (Zaljubljeni Šekspir, Psiho, Američka pita, Asterix i Obelix protiv Cezara itd.); ove su projekcije ponavljane u kinu "Imperijal". Program "Panorama" je ponudio gledaocima 17 novijih filmova, kako poznatih (Pedro Almodovar, Lucien Pintilie, Michael Winterbottom), tako i manje poznatih reditelja. U okviru programa "Novi tokovi" prikazano je 18 filmova uglavnom mladih reditelja koji su snimili svoj prvi ili drugi film, uz ograničena sredstva, tražeći nove vrednosti u filmskom izrazu i nove mogućnosti korišćenja savremene tehnike. "Regionalni program" je prikazao deset ostvarenja mladih reditelja iz bivših socijalističkih zemalja - Slovenije, Češke, Kirgistana, Poljske, Rusije, Tadžikistana itd. Za nas posebno zanimljiv program, jer se radi o kinematografijama koje se bore sa problemima sličnim onima koji muče naše stvaraoce. Poseban "Dječiji program" ponudio je najmlađim ljubiteljima filma četiri ostvarenja primerena njihovom uzrastu (Anastazija, Princ od Egipta, Mravi, američki Mali vojnici). Na prošlogodišnjem Sarajevo film festivalu naročitu pažnju je privukao program "Made in Bosnia", koga ove godine nije bilo - što pokazuje da je bosanskohercegovačka filmska proizvodnja u krizi. Prikazano je samo najnovije ostvarenje veterana jugoslovenske kinematografije Bate Čengića Mona Liza iz Sarajeva, polučasovni dokumentarni (video)film o opkoljenom Sarajevu za vreme rata, čiji je kompletan autor Čengić, jer je on i snimio film. Umesto savremenih, na festivalu su u okviru retrospektive "Bosna" prikazani odabrani dokumentarni filmovi naših nekada značajnih autora - Jana Berana, Midhata Mutapčića, Bakira Tanovića, Vefika Hadžismajlovića, Suada Mrkonjića, Mirze Idrizovića, Žike Ristića, Bate Čengića, Vlatka Filipovića i Zlatka Lavanića.

Dva prikazana slovenačka filma ukazuju na renesansu domaće proizvodnje u toj bivšoj YU republici (što se nadovezuje na utisak koji su izazvali filmovi iz Slovenije prikazani prošle godine na Palićkom filmskom festivalu). Igrani film U leru (V leru), reditelja Janeza Burgera, prikazujući život jednog večitog studenta i zbivanja čiji je centar njegova soba u studentskom domu, na veoma vešt i filmski zanimljiv način prikazuje neke probleme savremenog života mladih u Sloveniji. Dugometražni dokumentarni film Put bratstva i jedinstva mlade ljubljanske rediteljke Maje Weiss, koja je film snimila putujući kolima od Ljubljane do Skoplja, duž nekadašnjeg autoputa, otkriva da šovinistički patriotizmi i nacionalistički ratovi još uvek nisu uništili ono što povezuje narode ovog dela Evrope, bez obzira na granice koje su ispresecale nekadašnji Put bratstva i jedinstva. Lucidno zapažanje autora-dokumentariste, nenametljiva kamera i dobar izbor sagovornika u raznim našim sredinama predstavljaju prave vrednosti ovoga filma. Od stranih filmova izdvojio bih samo jedan - to je Usvojeni sin (Beshkempir) kirgiskog reditelja Aktana Abdikalikova, snimljen u kirgistansko-francuskoj produkciji. Ovaj film dokazuje duboki smisao "Regionalnog programa", čiji je selektor mladi sarajevski filmski kritičar Faruk Lončarevcić, pre svega jer nam otkriva kinematografiju (filmsku produkciju) o kojoj nismo ništa znali, kao i jednog talentovanog reditelja. Kroz priču o sazrevanju mladog Kirgiza koga je usvojio, prema kirgiskoj tradiciji, bračni par bez dece, otkriva nam se nepoznati svet sa visoravni Pamira, narodni život, običaji, priroda i atmosfera. Reditelj, kome ovo nije prvi film, vešto koristi kontrapunkt crno/belog i kolor filma, utkavši u delimično autobiografsku priču životno stvarne slike svakodnevnog života u kirgiskom selu sedamdesetih godina. Jedan od producenata ovog filma je Čedomir Kolar, Beograđanin koji živi u Parizu. I, u okviru specijalnog programa, u prepunoj sali "Kina Obala" prikazan je i najnoviji jugoslovenski (crnogorski) film Božidara Nikolića U ime oca i sina. Ova talentovano realizovana antiratna priča (ovde nije mesto da govorim o filmu, o tome će svakako biti mnogo reči posle beogradske premijere) izvanredno je primljena od sarajevskih gledalaca, što dokazuje da na tlu jugoslovenskih zemalja postoje neki zajednički problemi o kojima i film može da progovori.

Peti Sarajevo film festival važna je prekretnica u razvoju ove manifestacije. Čini se da će, pored ostalog, organizatori nastaviti da usavršavaju svoj festival, ali bi mogli da ga vremenski malo skrate i programski sažmu, oslobode velikog broja filmova i koncentrišu na ono što se i dosad pokazalo kao najzanimljivije.