"Slučaj Petrovci"

Ćifte na požarstvu

Kao profesionalni glumac Petrovci i može i sme da igra svugde gde ga zovu, bez obzira na onu vrstu međa kakve među ljudima, narodima i zemljama postavlja politika

Sve hajke na izdajnike i sve malograđanske histerije "na ovim prostorima" slične su jedna drugoj kao (kokošije) jaje (ćurećem) jajetu; uostalom, kada prođe neko vreme, pa se afera malo usmrdi usled odležalosti, ispostavi se da je u pitanju monumentalni - mućak. Zato posle svi, gordo začepljenog nosa, tvrde da nisu imali ništa s tom zaudarajućom (s)tvari. Slično je bilo, recimo, potkraj 1991. u Zagrebu, s histerijom oko "izdaje" glumice Mire Furlan koja je, eto, igrala predstave u Mrskom Agresorskom Beogradu dok je njen hrvatski narod patio pod srpskom čizmom... Glumici kojoj niko nije umeo i imao zapravo ništa suvislo da zameri, a koju je idiotski postjugoslovenski etnički rat zatekao, što iz profesionalnih što iz porodičnih razloga u Beogradu, njeni sugrađani, a naročito njene kolege, pretvorili su život u pakao; užasnuta, povređena i zgađena, Mira Furlan je ubrzo pokupila svoje stvari i otišla čak preko okeana, možda i da se nikada više ne vrati. Rade Šerbedžija - kojem nije bilo dosta što je "nepouzdani element" nego je pride još i Srbin - imao je sličnih problema, i odjednom je u svojoj matičnoj sredini, po direktivi Nepoznatog Nekog i uz entuzijastičko učešće svojih vrlih kolega, prestao da postoji kao čovek i glumac; eno ga danas, od sve muke igra po Holivudu, Londonu i koekude... U međuvremenu je dobio i par zadivljujuće neartikulisanih verbalnih šamara od cvetokose dedinjske Mir-Jam, tek toliko da se počem ne zanese iluzijom da je Ovde nešto bolje nego Tamo Preko.

SISANJE PRSTA: Slučaj Envera Petrovcija preti da kvalitetno nastavi ovaj niz degutantnih malograđanskih histerija, dokazujući da ovdašnji homo ćiftikus ama baš ništa ne uči iz prethodnih blamaža svojih mentalnih srodnika. Hm, "slučaj"?! Nikakvog slučaja, dakako, nema, ali nije ga bilo ni u prethodnim primerima; čaršija konstruiše slučajeve ni iz čega, isisavanjem iz vlastitog poganog prsta, bećarski umočenog u ono po čemu beslovesno prčkaju samo bebe određene dobi, dok ih ne vidi majka i saopšti im da je to kaka. Neko je, naime, proneo glas da je narečeni glumac, stalno nastanjen u Beogradu, postao član Narodnog pozorišta u Prištini. Nešto pre toga, proneo se glas da je narečeno pozorište dobilo novo ime, i to po Ademu Jašariju, prošle godine likvidiranom vođi dreničkih UČK-šumara. Nije baš najjasnije da li je to stvarno tako (to za Jašarija), pošto u aktuelnom kosovskom bezvlašću i pravnom vakuumu nije baš jasno ko je, uopšte, ovlašćen za donošenje takvih odluka. U svakom slučaju, deo (para)teatarske čaršije nadao je patriotsku dževu kako Petrovci, nezahvalnik, tamo "igra za teroriste", a mi smo mu ovde dali sve, i stan, i hleb, i pogaču preko... Tim povodom, Politika Ekspres, interdisciplinarno zanimljiva tiskovina uvek rada da svakovrsnom zagađenju javnog prostora pridoda još poneku tvar neprijatnog mirisa iz svog jedinstvenog biošpajza i tako mu - zagađenju - udari svoj osebujni pečat, brže-bolje je publikovala intervju s domoljubno ogorčenom glumicom Danicom Maksimović (pompezno najavljen na naslovnoj strani, da potencijalna publika odgovarajućeg profila slučajno ne propusti poslasticu!). Glumica Danica u svojoj potres(e)noj kaži ukazuje na to da nije iznenađena Petrovcijevim prebegom (čiju dokazanost ne dovodi u pitanje), zapanjujuće produhovljeno primećujući da je "sve što nam se događa samo posledica našeg gostoprimstva". "Mi uvek pokazujemo dobru volju i primamo ljude bez obzira na to da li neko ima 'prednje' ili 'zadnje' namere. Šta dobijamo već je poznato. U ovom slučaju ništa mi nije bilo novo, jer je Petrovci još pre dve-tri godine u saradnji s Farukom Begolijem radio po privatnim kućama u Prištini. Tačnije, držao je časove glume, a ovo sada je kruna njegovog rada."

U nastavku teksta, Ekspres ekstenzivno podseća čitaoce na lik i (ne)delo narečenog Adema Jašarija, navodnog novopečenog "kuma" Narodnog pozorišta u Prištini, tek toliko da lucidni čitalac - a samo takvi dobrovoljno konzumiraju publikacije te vrste - može i sam da uvidi suptilnu tajnu vezu iliti spregu između glumca Petrovcija i dreničkog 'ajduka Jašarija. Usput budi rečeno, Ekspres navodi i "beznačajan", ali sladak i tipičan detalj - valjda kao prilog za moralni portret glumca - da je Petrovci svoj beogradski stan "izdavao za devize". Za devize? Nije li to skandalozno? Opšte je poznato da ponosni Srbi svoje stanove izdaju samo za dinare...

SVRAB ČARŠIJE: Dobro, a čemu cela ta bura u čaši vode, odnosno šta (li) je u jednom banalnom pozorišnom angažmanu toliko iziritiralo Udruženo Ćiftinstvo varoši beogradske? Petrovci demantuje da je uopšte pristupio narečenom pozorištu, ali nije jasno zašto je sve to uopšte sporno?! Pristupio, ne pristupio - čemu larma? Kao profesionalni glumac i slobodni umetnik, Petrovci i može i sme (neko bi rekao: mora!) da igra svugde gde ga zovu, bez obzira na onu vrstu međa kakve među ljudima, narodima i zemljama postavlja politika (za koju je ionako već hiljadama godina poznato da je po zanimanju kamenjarka); kao čovek i glumac čiji je maternji jezik albanski, razumljivo je da Petrovci želi da igra predstave (i) na svom maternjem jeziku, a jasno je da to može da ostvari u Prištini a ne u Beogradu, Somboru ili Krakovu. To što on može i ume da igra i na drugim jezicima - eto, recimo, na srpskom - samo je njegova prednost, nikako nedostatak. Ekspres čak navodi podatak da je Petrovci ostao neizabran za dekana alternativne prištinske Akademije pozorišnih umetnosti "jer mu je zamereno što je tumačio lik kneza Lazara" (u niškom pozorištu, op. T. P.). Ako je to tačno, to samo potvrđuje fatalnu sličnost reakcija Udruženog Ćiftinstva na svim balkanskim meridijanima: ako, i doslovno i metaforično, prelaziš granice, ako bez Dozvole Nadležnih Organa čačkaš transnacionalnu prirodu svoje (tj. svake) umetnosti, nećeš valjati ni jednima ni drugima, ni "svojima" ni "tuđima" (ako još uopšte možeš i hoćeš da razaznaš koji su koji).

Ostaje, dakle, posve maglovito u čemu je spor, u čemu je ta razglašena skandaloznost Petrovcijevog boravka i rada u Prištini, manj' ako nam svrake nisu toliko mozak popile da za legitiman razlog priznamo tek neki neodređen svrab čaršije, neko nejasno ali nelagodno osećanje poslovičnih treš-novinara na đubretarskom zadatku ili umetnika na domoljubnom požarstvu da Petrovci tamo negde Šuruje S Neprijateljem izvan područja nadležnosti Naših Organa, a sve to baveći se pozorištem... I još podučava glumi nove generacije, pa još po kućama (niko se pri tome ne pita zašto se to u Prištini radilo po kućama)!

NEPODOBNI JAZAVAC: Ostaje nam, dakle, onaj famozni Jašari; na Kosovu vlada takav pravni haos da nikome više nije jasno ko pije a ko plaća i ko je za šta nadležan; tako ostaje da se vidi i ko može da određuje ili menja ime jednom pozorištu. Ali, jedno je već sada van svake sumnje: taj Nadležni Organ se neće zvati Enver Petrovci. Ni bilo koji drugi glumac. Glumčevo je da igra, a vladajuće politike i nacionalističke vrhuške vazda su nametale svoja trenutna merila i ustoličavale svoje instant-heroje (rušeći heroje svojih prethodnika i protivnika). Tako je u narečenom Zagrebu, pre koju godinu, Satiričko kazalište Jazavac, ni krivo ni dužno, po direktivi preimenovano u Kerempuh, jerbo je dotični jazavac bio autorsko vlasništvo Petra Kočića. A ovaj nije baš podoban glede državotvorne kulture Novog Hrvatskog Poretka. Ali, sve su to tek skorojevićke kerefeke nadobudnih i neiživljenih vlastodržaca, a ljudi idu u pozorište zato da bi nešto videli i čuli. Što se publike tiče, neko pozorište se može zvati i "Gavrilo Princip" (poznati terorista/nacionalni heroj - nepotrebno precrtati! - s početka XX veka). Važno je da se igra.

Tako se jedna afera od koje su njeni tvorci sigurno mnogo očekivali na kraju pućkasto ispuvala na svoju prirodnu meru: na banalnost malograđanske imaginacije. Udružene Ćifte će još neko vreme mleti i žvakati Petrovcija po svojim neopranim ustima, a onda će se okrenuti nekom kurentnijem skandalu.

Tako Sveopšta Palanka mrzovoljno i tupo dotrajava svoje dane tonući u razobručenu, vaskoliku nesuvislost, besna i ogorčena zbog nečega (ama je odavno zaboravila zašto), ojađena i neostvarena poput uvele provincijske frajle. Umorna od sebe i drugih, Palanka može da proizvede još samo skandal-bez-skandala, da prebrojava ljudima krvna zrnca ili da sumnjičavo vrti glavom ako ovi nekuda odlaze ili se odnekud vraćaju. U skladu s narcističko-samosažaljivim samorazumevanjem rasnog Ćifte, normalno je da Udruženo Ćiftinstvo stalno bogoradi i zapomaže zbog svakoga ko, na bilo koji način, pravi promaju. Čuj, o'šo u Prištinu! C-c! Čuj, igra u pozorištu i predaje po kućama! Pu, sramota! Pa gde je ta Priština, majku mu?! U kojoj državi? (i tačne i patriotske odgovore šaljite na adresu redakcije). A tužni Beograd u tužnoj Srbiji Anno Domini 1999. nalazi se pred konačnim ispitom: ili će se odlepiti sa dna i konačno raskinuti vradžbinu koja ga tuce godina drži u Protivistorijskom Stanju, ili će definitivno, na diku svojih dežurnih patriota, dosegnuti nirvanistički ideal Večne Nepokretnosti: niko ne dolazi, niko ne odlazi, ništa se ne dešava, svi isto pričaju i isto se zovu. I svi zajedno, unisono smrde, jedinstvenim, samo-nama-svojstvenim Vonjem Našeg, bez (na)stranih primesa.

Ili možda da ipak otvorimo prozor, a?

Odgovor Envera Petrovcija Danici Maksimović

Laži i izmišljotine

"Kad bi samo znala kroz šta sam sve prošao, u najmanju ruku bilo bi te stid da mi pomeneš ime"

Javljam se povodom napisa u nekoliko beogradskih novina da bih demantovao sve insinuacije u vezi s mojim imenom. Odgovorno tvrdim da sve što je napisano o meni ovih dana u najmanju ruku jeste laž i izmišljotina. Valjda više nemaju koga da "isprljaju" pa je došao red i na mene. Ne bi me toliko bolelo da nisam čuo i izjavu moje koleginice iz klase - Danice Maksimović. Zato joj se obraćam ovim rećima: Draga Dano, zar je moguće da posle 25 godina našeg vrlo dobrog poznanstva, ti koja mi znaš svu porodicu, ti koja si bila gost mojih roditelja i spavala kod njih, ti koja si mi čestitala rađanje moje dece, ja koji sam imao najviše razumevanja prema tvojim porodičnim i intimnim problemima za vreme studiranja i mnogo provedenog vremena i kad nam je bilo lepo i teško, na kraju kažeš za mene da je kruna moga rada povezana sa terorizmom. Mogla si bar da mi okreneš telefon i da me pitaš o čemu se radi. To smo bar dužni jedno drugom. Kad bi samo znala kroz šta sam sve prošao, u najmanju ruku bilo bi te stid da mi pomeneš ime. Valjda imaš informaciju da je na mene pucano u kafani gde smo svi bili ranjeni teže, a jedna studentkinja mi je tom prilikom ubijena. Ne znam zašto to radiš i ko te plaća, ali ne činiš dobro. Nisam se ja promenio draga Dano, ostao sam onaj stari kome je svetinja umetnost, već si se ti promenila i duboko si zagrizla u jad. Molim Boga da se izlečiš, tvojoj porodici želim zdravlja, a za tebe ću se moliti Bogu njegovim rećima: "Oprosti joj Bože, ne zna šta radi."

(P. S. Sačekaću neko bolje vreme kada bude bilo pravne države pa ću vas sve tužiti. Naravno, tebe neću draga Dano, jer mi te je žao.)

Šta zapravo radim:

Pre godinu dana, velika umetnica gđa Vanesa Redgrejv došla je u Prištinu sa idejom da se napravi jedan festival muzike i pozorišta sa internacionalnim umetnicima koji bi za trenutak odvratio pažnju ovog godinama napaćenog naroda od užasne svakodnevnice. Ona je ujedno i ambasador UNICEF-a. Njenim zahtevom ja sam postao co-umetnički direktor festivala. U početku smo taj festival nazvali "Kosovo simple" i radili pod tim geslom. Gđa Redgrejv je pročitala moj tekst "Ukleti" i poželela da u njemu igra a da joj ja budem reditelj. U međuvremenu se dogodila velika deportacija albanskog naroda sa Kosova, među kojima sam bio i ja, i našao sam prinudni smeštaj u Ohridu. Gđa Redgrejv me je posetila i u Ohridu i dala mi snage da nastavimo sa radom, sa namerom da festival održimo u Skoplju i Tetovu. Prestankom rata, vratio sam se u Prištinu; dogovorili smo se da jednu noć ovog festivala održimo u Skoplju, a ostale dve noći u Prištini. U programu smo uvrstili i gorepomenutu dramu "Ukleti". Pošto je ideja bila da se predstava igra u domu kulture "Boro i Ramiz", ustanovili smo da nema uslova jer je od tehnike sve pokradeno za vreme rata. Ipak smo konstatovali da su najbolji uslovi u Narodnom pozorištu u Prištini, kako se i zvanično zove pozorište, a ne kako Danica Maksimović kaže "Adem Jašari" . Završetkom festivala završava se i moj rad u Narodnom pozorištu u Prištini. Ja sam slobodan umetnik već deset godina i nameravam tako i da ostanem. Nisam član nijednog pozorišta bilo gde u svetu, pa ni u Prištini, nisam nikada bio niti sam sada član ikakve političke partije, pa ni ondašnje komunističke - za razliku od Danice. Stan u Beogradu sam otkupio kao i mnogi građani Beograda. Taj stan kada me nije bilo u njemu koristili su samo ljudi u muci i bolesni. U moj stan je nasilno useljen gospodin Nedljković iz Kosovske Mitrovice. Ovo je istina, sve ostalo je laž.