Kako je uhapšen general Talić

Oficir i džentlmen

Hapšenje je izazvalo priličan skandal u Beču. "Svi smo bili stoprocentno iznenađeni", izjavio je naknadno general Kenig

Beč, septembar

Prema svim statistikama, Beč bi trebalo da bude jedna od najbezbednijih evropskih prestonica. Kasarna Štift, smeštena u centru grada u neposrednoj blizini ulice Marijahilfe - dobro poznate iz davnih vremena kad su Jugosloveni imali para za šoping - trebalo bi da bude jedno od najbezbednijih mesta u Beču. Ipak, ispostavilo se da sve to nije bilo dovoljno bezbedno za general-potpukovnika Momira Talića, načelnika štaba Vojske Republike Srpske, koji je krenuo na kratak put u Beč, a završio, po svemu sudeći na duže vreme, u Hagu.

Talić je u Beč došao na poziv austrijske Nacionalne akademije za odbranu i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, koje su zajednički organizovale seminar o odbrambenoj doktrini za Bosnu i Hercegovinu; na seminar su bili pozvani i visoki predstavnici Talićevih dojučerašnjih neprijatelja iz Armije BiH. U sredu izjutra 25. avgusta, nakon prve sesije seminara, Talić je pio kafu u kantini kasarne kad mu je saopšteno da austrijski general Ernest Kenig, načelnik Akademije, želi da ga hitno vidi u svom kabinetu. Očevici kažu da je Talić, koga je očigledno mrzelo da prekida pauzu za kafu, u prvi mah pokušao da delegira ministra odbrane RS generala Manojla Milovanovića, ali mu je rečeno da Kenig insistira da vidi obojicu. U Kenigovom kabinetu Talića su čekala petorica službenika austrijske Savezne kriminalističke policije. Oni su mu saopštili da je na osnovu tajne optužnice Tribunala u Hagu optužen za zločine protiv humanosti, te da je na osnovu toga uhapšen. Zbunjenom Milovanoviću preostalo je samo da u žurbi napusti Beč sa ostatkom srpske delegacije. Seminar je nastavljen, a Talić se već sledećeg dana našao u Ševeningenu, pritvorskoj jedinici Međunarodnog kriminalističkog tribunala za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.

Hapšenje je izazvalo priličan skandal u Beču, gde su se Talićevi domaćini našli u situaciji da objašnjavaju kako pojma nisu imali šta se sprema njihovom gostu. "Svi smo bili stoprocentno iznenađeni", izjavio je naknadno general Kenig, koji tvrdi da je o nalogu za hapšenje saznao istog jutra kad i Talić. "Gospoda iz policije su bila vrlo učtiva, precizna i odlučna", kaže Kenig. "Obavestili su me o čemu se radi, a sve ostalo je bilo samo stvar tehnike." Očigledno zadovoljan što je čitava stvar prošla bez buke i vike, austrijski general je osetio potrebu da izjavi da se general Talić "do kraja ponašao kao pravi džentlmen". "Jedino je izrazio svoje iznenađenje što se hapšenje odvija u ovakvim okolnostima", rekao je Kenig.

PRAVAC ODBRANE: Ako su okolnosti Talićevog hapšenja bile iznenađujuće, sama činjenica da se srpski general - to jest "đeneral", prema zvaničnoj terminologiji VRS - našao na haškoj listi ne bi trebalo da iznenadi nikoga, ponajmanje samog Talića. Početak rata u Bosni 1992. zatekao je Talića u činu general-majora, kao komandanta Petog korpusa JNA, kasnije preimenovanog u Prvi krajiški korpus (PKK). Kao što je sam Talić često s ponosom isticao, zona odgovornosti PKK-a obuhvatala je preko 1500 kilometara fronta, od Bihaća i Prijedora na zapadu, do Brčkog i Doboja na istoku, uz šire područje Banjaluke do Jajca na jugu. Šta se u Talićevoj zoni odgovornosti događalo tokom prve godine rata čitaoci "Vremena" se verovatno dobro sećaju: logori u Manjači, Omarskoj i Keratermu kod Prijedora, tiho ali temeljno čisćenje nesrpskog življa iz Banjaluke, masakr Muslimana u Brčkom... Talićeva odbrana će se verovatno zasnivati na istinitoj tezi da VRS nije aktivno učestvovala u tim zlodelima: logori su, na primer, bili u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova RS, dok su najveći broj zločina prema civilima počinili pripadnici raznih "dobrovoljačkih" paravojnih formacija i lokalne teritorijalne odbrane pod nominalnom kontrolom civilnih vlasti u vidu kriznih štabova po opštinama. Talić će reći da vojska nije imala ništa s tim i da je samo branila svoj narod.

To mu, međutim, neće mnogo pomoći u Hagu. Da je pažljivije pratio suđenje Dušku Tadiću, prvom Srbinu kome je suđeno pred Tribunalom, đeneral bi možda zapazio svedočenje svog nekadašnjeg kolege Ludvika Kranjca, i verovatno otkazao put u Beč. Kranjc, koji je do oktobra 1992. služio kao major kod Talića u Banjaluci, na sudu je lepo objasnio šta znači termin "zona odgovornosti": "Talić je tokom rata imao konačnu reč o bilo kojoj akciji oružanih snaga na njegovom području, bez obzira na to da li je reč o vojsci, policiji ili TO", izjavio je tada Kranjc. "Ako su u njegovoj zoni odgovornosti delovale paravojne formacije koje su postupale suprotno važećim zakonima i konvencijama, a on nije učinio ništa da ih spreči, onda ih je de fakto priznao i uključio u svoj sastav." I drugi svedoci u slučaju Tadić, kome je suđeno zbog maltretiranja Muslimana u Kozarcu, rekli su da su Talićeve trupe, mada izbegavajući da direktno učestvuju u zločinima, logistički i na druge načine pomagale izvršioce.

VEZA SA BEOGRADOM: Međutim, ako je Talićeva krivica toliko očigledna, postavlja se pitanje zbog čega nije uhapšen ranije. To je moglo biti učinjeno u više navrata, budući da je đeneral od Dejtona naovamo u više navrata putovao na slične konferencije na Zapadu - u julu je, na primer, boravio na seminaru o kantonizaciji u Švajcarskoj, a pre toga je nekoliko puta bio u Austriji. Odgovor možda leži u činjenici da je reč o čoveku koji je umeo da sarađuje sa svima koji su mu tokom karijere bili nadređeni. Tokom rata je poslušno izvršavao naređenja Karadžića i Mladića, a posle Dejtona svojski je prionuo na sprovođenje vojnog dela mirovnog plana.

Posle, kada je izbio sukob između Biljane Plavšić i "tvrde linije" SDS-a, Talić je opet umeo da odabere pravu stranu, i mudro se svrstao iza Plavšićke: to mu je u februaru prošle godine donelo unapređenje na položaj načelnika Glavnog štaba. Bio je toliko kooperativan, da čak ni njegov bosanski kolega Rasim Delić posle hapšenja nije umeo da kaže ružnu reč o njemu. "Meni je žao što se ovo desilo jer smo očekivali da posle seminara izađemo sa jedinstvenom koncepcijom odbrane Bosne i Hercegovine", izjavio je Delić u Beču. "Ovako, nemamo konsenzus." Zamoljen da iznese lično mišljenje o Taliću, Delić je rekao: "Mi smo posle rata sarađivali fer i korektno. Uostalom, ništa što bih sad mogao da kažem ne bi pomoglo sudu u Hagu, ali bi moglo da odmogne procesu pomirenja u Bosni."

Ispostavilo se, dakle, da sva kooperativnost nije pomogla Taliću da se spase hapšenja jednom kad mu je "rok upotrebe" istekao. Ima tu, međutim, i nešto drugo: Prvi krajiški korpus je tokom rata neprestano bio u vezi sa beogradskim generalštabom, odakle su u VRS stizale plate, a bogami i naređenja. Ukoliko Talić i u Hagu bude onako kooperativan kao što je bio u Banjaluci, mnogi beogradski generali koji "nisu učestvovali u ratu" dobro bi učinili da otkažu putovanja u inostranstvo.