Divci: Au što je škola zgodna, auuu

Ne može nam niko ništa

Ni NATO nije sprečio izgradnju i predsedniku obećane, najmodernije škole u Srbiji, koja je izgrađena sredstvima koja su prikupili bivši đaci PTT "Srbija" Telekom, Jugopetrol, Elektroprivreda... Otvaranje škole zatvoreno u "Velikoj Srbiji"

Najavljujući veliku svečanost povodom završetka izgradnje škole u Divcima, u valjevskom listu i nedeljniku "Napred", raspisani napredno dokazani novinar informiše da je Aleksa Jokić, "diplomirani inženjer, generalni direktor JP PTT 'Srbija', 'na svečanom i zajedničkom ručku priređenom za sve učesnike svečanosti povodom početka radova na izgradnji škole, izrazio zadovoljstvo što su se okupili i, ne sumnjajući da će sve teći po planu, pitao učesnike svečanosti u koliko sati žele da se otvori škola'". Nastavljajući da informiše da je "škola izgrađena sredstvima koja su prikupili bivši đaci ove škole, sada uspešni privrednici, menadžeri, doktori, inženjeri, profesori, pravnici", novinar saopštava da je kucnuo sat - velika svečanost će se održati u nedelju 29. avgusta, u 11 sati.

LJUBAV IZNAD: Divci, naselje na 12. kilometru puta valjevskog izlaska u Beograd. Rodno selo braće Alekse i Mihaila Jokića. Drugi, kao stariji brat, i zamenik srpskog ministra prosvete postavio temeljac za školu. Prvi, kao mlađi i uspešniji (bio načelnik dva okruga, ministar i potpredsednik vlade, član najužeg organa partije), samo pit'o u koliko sati treba da se otvori škola.

Na dvanaestom km beogradskog puta levo i uzbrdno skretanje. Nov asfalt, ivičnjaci, u po dana upaljena rasveta. Gore, na Lekića brdu, rasprostrla se nova škola. Dole, kako napredno ispevaše novinar, "ko na dlanu, vide se Kolubara i venac Valjevskih planina". Na ulazu ograđenog hektarskog placa kamion hladnjača, oveća šatra za okrepljenje, dve cisterne piva na "tamiću", audiji, mercedesi, lančije BG registracija... Napred, stepenište, taze uzorane buduće zelene površine, još jedan betonski plato, na njemu vazdan naroda. Pred narodom, kao što red i običaj nalažu, naspram ulaza u školu, numerisane klupe sa naslonom za viđene goste. Napred škola, lepa i velika. Ulazni trem i čelo škole cigla-crvene boje, osnova i aneksi bledožuti, zeleni krovovi, beli "Vujić" prozori. Levo, do stepeništa, veliki i spontan plakat đački ispisan rečima "Naša su deca budućnost sveta", desno mikrofoni, trubači, ciganski orkestar.

Samo što viđeni gosti - braća Jokić, Milomir im Minić, Sreten Karić, poslanici im Dragan Marković, Ljuba Davidović - viđeno sedeše trubači (dragačevski pobednici Miće Petrovića iz Dubokog kod Užica) udariše u "Svilen konac". Voditeljka svečanog programa u svečanom braon kompletu, kompletiranom kompletnom frizurom, komplet objavi da je ono što je obećano gotovo. "Ovog istorijskog dana za našu sredinu, kada zlatnim slovima ispisujemo stranicu našeg prosvetiteljstva", reč kompletno uze direktor škole Dobrivoje. Dobrivoje, s 'artijom u rukama, izjavi da želi da pozdravi, i pozdravi, Minića, starijeg Jokića, mlađeg Jokića sa saradnicima, Karića Sretena... Reče Dobrivoje da svi "koji su u ovu školu ugradili svoju ljubav, toplinu, entuzijazam, znoj, novac, plemenitost, vreme, strpljenje i veliko ljudsko srce zaslužuju zahvalnost". A to su, reče Dobrivoje, i uze da nabraja - PP "Vujić", JP PTT "Srbija", Telekom Srbije, NIS Jugopetrol Beograd, Ibisis BG, CIP, Ministarstvo građevina, Poštanska štedionica, Delta banka, Fondacija Karić, tu Dobrivoje uze glasnu zadihajuću pauzu, pa nastavi, Dunav osiguranje, NIS Naftagas Novi Sad, Kaolin Valjevo, Beogradelektro, Valjevoprojekt, opet uze vazduh, Elektroprivreda Srbije, Vlada Srbije, Direkcija za obnovu područja oštećenog zemljotresom... Onda opet uze vazduh i reče da su, uz sve koje je pomenuo, najveći doprinos, najviše želje i nesebičnost dali Mihailo i Aleksa, i poziva ih da prime skromne poklone. Braća složno primiše poklone, uramljene fotografije škole iz više uglova i perspektiva. Sve pratiše aplauzi, numerisani i opšteprisutni.

"TIČERS" ŠOBAJIĆ: Dođe na red kompletan kulturno-umetnički program. Deca uspešno otpevaše "da su mnogo vredna bila", na tu temu pojavi se i crveno-beli motorni avion s obližnjeg aerodroma (predsednik kluba prisutni poslanik Ljuba Davidović, direktor "Termoelekta"), koji je uspešno i uzastopce pravio krugove. Sunce upeklo, "školski odbor" u prvom redu izdržava, deca udarila u recitacije, narod sporadično navrati do vola koji se baš natak'o na metalni ražanj, jedan, k'o da ne zna gde je pita one oko sebe, 'oće li biti bolje, odgovaraju mu, 'de će bolje, zar ne vidi kolika je škola, pitač stavlja prst na usta, otegnuto izgovara, leepa škola, baš leepa. Uto deca završno poručiše: "Dižite škole, deca vas vole." Narodni umetnik sviralom oplete kolce, sve se oraspoloži, dve mlade Srpkinje, obučene, razapeše crvenu vrpcu, voditeljka u kompletu kompletno objavi "najvažniji trenutak". Mikrofon uze predsednik Odbora za izgradnju škole, zamenik ministra prosvete, mr Mihailo Jokić. Izvadi lila, da ne kažemo ljubičastu svesku, i reče da su prošlog oktobra obećali "našem predsedniku Slobodanu Miloševiću, koji je bio ovde na gradilištu, da ćemo završiti ovu školsku zgradu do početka nove školske godine". I, eto, uspeli su, da je urade i ranije, "za samo 10 meseci i 13 radnih dana". Zgrada je tu, "a na raspolaganju je i najsavremenija računarska učionica, kakvu nemaju ni tehnički fakulteti". Mihailo ministarski zahvali vladi Mirka Marjanovića i vrati svesku u džep, i preseče vrpcu. Na taj najvažniji trenutak uz stepenicu krenu "školski odbor", padoše čestitanja, poljupci. Vrata škole se širom otvoriše. Hol veliki i svetao, u njemu ima mesta i za amfiteatar, levo i desno prostrani hodnici, učionice, kabineti, ostava, prodavnica, kuhinja, čajna kuhinja, toaleti sve u parovima, učionice, kabineti, biblioteka, fiskulturna sala, baš sportska, atomsko sklonište, učionice, kabineti, toaleti u parovima, sve visok standard. Prizemlje i dva sprata, korisne površine 2198 metara. U računskoj učionici 11 "simens" kompjutera najnovije generacije, u kancelariji direktora "kompo" nameštaj, kod nastavnika skromnije, mali TV, veliki neraspakovan, na trolitarski "tičers" viski naslonjena velika slika Miloša Šobajića "Soba 84". Gosti i narod baš impresivno impresionirani. Koliko đaka? Jedni vele oko 200, drugi 120, ne slažu se, ali izgradnji nije kraj, koliko sutra biće fudbalski teren, olimpijski bazen, ima problema sa vodom, bušili do 150 metara, nema, ali naći će. Koliko je koštalo? Predračun bio 12 miliona dinara, do sada se stalo na 16.

Viđeni gosti viđeno izađoše iz škole, poslanik i prvi zadrugar Srbije Dragan Marković udario u pozdravljanje s prisutnim šajkačama, i Jokićima pune ruke čestitki. Organizator objavi da se automobili razmaknu, oslobode putevi, "svi idu na ručak u 'Veliku Srbiju', kod Đavola". Dragačevski pobednici stadoše na parking, zatrubiše "Marš na Drinu", nasta povlačenje.

AMIN I ZAKON: Nekoliko km niz put "Velika Srbija", svadbarska destinacija, kapacitet 600 gostiju. Dok si rek'o "šta bi", uz put stotine auta, "Srbija" se napuni. Prvi deo kafane k'o šatra, u drugom restoranski enterijer. U dnu drugog dela, pod slikom "Seoba Srba", sastavljeni stolovi sa numerisanim mestima za članove "školskog odbora". Jedan od odboraša nam objašnjava da je sve ovo za narod. Kako "odbor" sede, okružiše ih dragačevski, Mića sa prvom trubom se nacrt'o baš iza Karića imena Sreten, donatora od milionče dinara. Sreten baš juče uspešno oženio sina, još u raspoloženju, sportski, preko Radivoja bivšeg rektora Papovića, pozdravlja Aleksu, Mića duva "Sa Ovčara i Kablara", kleca iza Sretena. Ovaj karićki, baš u dertu, ust'o, uš'o u Aleksu, unosi se Milomiru pa još i Miniću. "Srpska se truba s Kosova čuje", "Svilen konac", zapali Sreten društvo, zapeva se, jedino se Milomir drži dostojanstveno, samo otvara usta. Kod čorbe ciganski orkestar preuzeo banku, Sreten sve udara na Aleksu. Cigani udarili u repertoar, "samo za vesele goste". "Nije mene ubilo oranje", "Tera kola Mitar rabadžija", opšte naručivanje, "samo za Kiću Karića i društvo". Kad Kića, kod mešanog pečenja, direktno u mikrofon, naruči "Stani, stani, Ibar vodo", ženski deo nastavničkog kolektiva, predvodnica u dekoltiranoj crnoj haljini sa bretelicama, sise isturila k'o kegle - spontano i zanosno izađe do stola i zauze kolce-stav. Karić imena Sreten, i nadimka Kića, izađe u susret izazovu, krenu zmija kolo. Karić se zahvali, kolektiv nastavi da izvija krivine. Kod "Vlajne" se i sitniji članovi "odbora" oslobodiše, poče kolo do kola.

Ukraj ručka direktor Dobrivoje s muzičarskog postolja objavi da sledi dodela zahvalnica. Zahvalnice ukoričene, sa svojeručnim potpisom predsednika Odbora, zamenika ministra, mr Mihaila. Uze Mihailo da proziva i deli zahvalnice, vešto mu ih dodaje šef protokola brata Alekse mu iz Srpske pošte. Na kraju, dođe red da i brat Aleksa primi zahvalnicu. Uze Aleksa zahvalnicu, uze i mikrofon, reče da se oseća izvanredno za stolom za kojim sedi drug i prijatelj Minić, jer Milomir radi za naš kraj, i pozva Milomira, "dođi 'vamo". Dođe Milomir 'vamo, sede do Alekse, Aleksa objavi da oni rade, grade i stvaraju zajedno, njegov obraz je Milomir, kad on kaže, to je za njega zakon. Dogovorili su se, i napravili školu, sad idu dalje. Grade crkvu. Pozva Aleksa popa Miroslava iz obližnje Rabrovice. Reče da sveštenici samo treba da kažu da li hoće da im se crkva rekonstruiše ili gradi nova, kad odluče šta hoće, on i Milomir će to za šest meseci ispoštovati. Pop uze mikrofon, reče da se uverio da ne postoji posao koji Aca i Milomir ne mogu uraditi, a kad bude gotova crkva, poziva pet puta više gostiju nego što je stalo u "Srbiju". Aleksa odgovori da Minić i on garantuju, sve u interesu naroda i svih, pop objavi da je shvatio, reče - "sve što Aleksa kaže za mene je amin". Direktor Dobrivoje najavi da će "nas muzika zabavljati dok vi to budete želeli", Sreten poljubi Aleksu, Milomir osta dostojanstven, muzika priđe, udari se u pesmu, primače se i "kolektiv" sve sa dekoltiranim prtljagom, Karić objavi sinovu ženidbu, krenu, "Pijem pijem vina, za svog sina jedinoga"... svi uđoše u "kolektiv", i pop Miroslav skide mantiju, osta u poštanskoj plavoj košulji plavih rukava. Uto Aleksa pozva sve Jokiće da stanu do njega, naruči "Ne može nam niko ništa..." Poređaše se Jokići, u'vatiše se i Petrovići, Jankovići, grunuše: "Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine / mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole"... Napred Aleksa vodi kolo, pozdravlja se.