Amerikanac u Beogradu

Slobina generacija

Blejn Harden opisuje za The New York Times kako njemu izgleda prvo beogradsko poratno leto

U kafeu teniskog kluba "Maks" nedaleko od kuće Slobodana Miloševića, "okrnjene" američkim projektilima, jedan student prava objašnjavao mi je kako se u Srbiji dobija zvaničan sertifikat o ludilu. "Moja konačna dijagnoza, izdata od vojske glasi 'paranoidna depresija'", kaže on ponosno. Tog vlažnog popodneva na Balkanu, dok je ostalo društvo zamahivalo reketima po terenu oko našeg stola, student prava pričao je o tome kako mu je odglumljeno ludilo, koje on naziva "moja izvanredna predstava", pomoglo da izbegne rat na Kosovu.

Za razliku od svih ostalih izgubljenih ratova u bivšim jugoslovenskim republikama - Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni (student prava je znao da će se desiti mesecima unapred) - konflikt na Kosovu je izbio suviše brzo da bi on uspeo da obavi uobičajene pripreme. U prošlosti, na primer, nije prao nedeljama svoju do ramena dugu kosu. U pažljivo odabranoj uniformi koja se sastojala od gumenih baštenskih čizama, iznošenih pantalona i pocepanog džempera, mrmljao je neke bezobrazluke, pričao o samoubistvu nekontrolisano plačući. Psihijatri Jugoslovenske vojske bili su impresionirani - pošteđen je služenja vojske.

S početkom NATO bombardovanja u proleće ove godine krenuli su i vojni pozivari za regrutima. Student prava ovog puta nije imao vremena da pušta kosu do ubedljive dužine. U saradnji sa roditeljima, 26-godišnji student (koji nije ni izbliza toliko lud da bi pristao da se njegovo ime pojavi u ovom časopisu) prešao je na plan B.

Njegova majka je poslala po kola hitne pomoći iz psihijatrijske bolnice "Laza Lazarević" i lekarima ispričala da se njen sin opet ponaša čudno. Za to vreme, njen sin se ispružio po podu ispod prozora u svojoj sobi (još živi zajedno sa roditeljima), dok je njegov otac razbio taj isti prozor u parčiće. Dok je porodica čekala kola hitne pomoći, roditelji su zasipali sina parčićima stakla. Brzo je prebačen u bolnicu gde je, odbijajući da razgovora sa lekarima i sestrama, proveo kosovski rat. Prepisali su mu antidepresive, a on je tablete uredno sakrivao ispod jezika i izbacivao ih u bolničkom kupatilu.

Teniski klub "Maks"

Dok mi je student poverljivo pričao svoju priču, pridružio nam se istaknuti hirurg, potomak stare srpske lekarske porodice. Došao je u teniski klub "Maks" da posmatra kako njegova 7-godišnju ćerka uči tenis. Bilo je očigledno da hirurg nije baš mnogo zauzet i da ima puno slobodnog vremena. Ostavio je skalpel pre šest godina i postao švercer benzina, iskoristivši sankcije UN-a uvedene u doba bosanskog rata. Bio je to odličan potez - doktorska plata iznosi oko 140 dolara mesečno i stiže iz vladinog budžeta, dok šverceri benzina sa dobrim vezama u vladi zarađuju hiljade dolara mesečno. Hirurg je zaradio toliko novaca da danas više nije prinuđen time da se bavi. Umesto toga igra tenis.

Nešto kasnije tog popodneva (student prava je već bio otišao), na upražnjeno mesto seo je Radovan Rade Marković čekajući početak svog redovnog dubl-meča. Pojavio se sa desetoricom debelovratih, kratko ošišanih mlađih ljudi naoružanih automatskim oružjem. Rasporedili su se oko teniskog kluba, skrivajući se iza drveća i šuškali nešto u radio-stanice.

Marković je nizak, podgojen čovek čelično-sive, kratko ošišane kose. Zaposlen je u državnoj bezbednosti i važi za štićenika Miloševićeve žene (iako nije u krvnom srodstvu sa njom). Pored toga što je šef svih špijuna, Marković komanduje državnim paramilitarnim snagama koje su učestvovale u akcijama na Kosovu. Istražitelji za ratne zločine kažu da je kampanja rezultirala ubistvom najmanje 11.000 kosovskih Albanaca. Američki zvaničnici kažu da je vrlo verovatno da će protiv njega biti podignuta optužnica u Hagu, ali ta neprijatnost Markoviću očigledno ne predstavlja problem i ne remeti mu dan. Uprkos tromesečnom ratu na Kosovu i sukobima koji su se nastavili i tokom leta, on igra tenis u klubu "Maks" kad god vremenske prilike to dozvoljavaju. Vreme je, međutim, bilo prilično loše.

Kiša je kažnjavala Beograd celog leta. Iz noći u noć grmelo je nad Beogradom, poplava je odnosila kuće, automobile i uništila teniske terene kluba "Maks". Grmljavine i oluje remetile su san Srbima, činile ih bespomoćnim i progonjenim baš kao u onim prolećnim noćima kad su američki projektili padali na vladine zgrade. Međutim, sredinom ovog leta uveliko se šuškalo da je za nevreme zapravo kriva američka vlada.

Teniski klub "Maks" pronašao sam preko Helene Zdravković, čiji je otac vlasnik kluba. Njen tata redovno igra dubl-mečeve sa Markovićem, šefom državne bezbednosti. Helena vozi automobil marke "Mercury Capri" sa američkom tablicom, i policija očigledno nema ništa protiv toga. Izgleda da znaju sa kim njen otac igra tenis. Beograd je takav grad.

Dobro došli u glavni grad Srbije, grad u kojem birokrate udružene sa telohraniteljima okrvavljenih ruku postaju elita - vlasnici privatnih klubova. Dobro došli u grad u kojem su obrazovani pripadnici srednje klase prinuđeni da biraju između siromaštva i kriminala, a lažno ludilo postaje jedini razuman način opstanka.

Četiri izgubljena rata, međunarodna izolacija i gangster-ekonomija iskombinovali su se na veoma čudan način. Učinili su da grad Beograd postane izuzetno okrutan prema svojim mladim ljudima stasalim tokom 12 godina duge Miloševićeve vladavine. Beograd je danas tužan, neubedljiv evropski grad, metropola u kojoj su naporan rad, profesionalno iskustvo i štednja novca za budućnost gubitak vremena.

Takva je Miloševićeva generacija. Nezaposleni ili zaglavljeni sa platom od 100 maraka mesečno, mladi Srbi između 18 i 30 godina života uglavnom žive sa svojim roditeljima, troše skoro sav novac na noćni život, odlažu brak izbegavajući roditeljstvo, odbijaju pravljenje planova za budućnost. Jedino o čemu razmišljaju je kako da odu iz zemlje. Procenjeno je da je između 100.000 i 300.000 mladih ljudi sa univerzitetskom diplomom napustilo grad od 1990. godine. Za narod koji je još 1991. godine brojio 622.000 ljudi sa višom ili visokom stručnom spremom to je katastrofalan odliv talenata i pameti. Međutim, čak je i ta mogućnost - otići iz zemlje - ovog leta isparila. Zbog rata na Kosovu, mnoge zapadne zemlje bile su prinuđene da zatvore ambasade u Beogradu, što je znatno otežalo izdavanje viza ovim mladim ljudima.

"Kul" je biti kriminalac

"Odložena satisfakcija je princip na kojem je zasnovan ceo civilizovan svet, ali to u Beogradu nema smisla", kaže Svetlana Logar-Đurić, ugledni psiholog Beogradskog univerziteta i majka 18-godišnjeg mladića. Ona je provela nekoliko godina proučavajući, između ostalog, beogradsko otmeno društvo koje je do sredine 1980. godine činilo jedinu dobro plaćenu srednju klasu u komunističkom bloku - putovali su svuda po svetu i imali dovoljno novca da to zadovoljstvo plate.

"Za mnoge mlade ljude biti depresivan ima smisla", kaže ona. "Mnogi od njih odlaze na spavanje u četiri sata ujutro i spavaju ceo dan. Ne vide smisao u tome da odrastu i postanu odgovorni ljudi. Grad ih uči tome kako da budu bespomoćni."

Jovan, njen sin, prekoreva je što toliko vremena uzalud troši i provodi sate i sate radeći doktorsku disertaciju. U pravu je mladić; njena univerzitetska plata iznosi otprilike 100 dolara mesečno, i nikada ne stiže na vreme već kasni nekoliko meseci.

"Ako si kriminalac, ti si 'kul'", objašnjava Jovan jednog popodneva. Zajedno sa njegovom majkom i četiri njegova prijatelja iz srednje škole, sedeli smo u njihovom beogradskom stanu, potpuno prekrivenom dimnom zavesom. Jedva smo se videli - Jovan i njegovi prijatelji palili su cigaretu za cigaretom. "Ne možeš nikoga da okriviš što je kriminalac. Poštujem one koji su imali dovoljno volje i snage da urade ono što su želeli. Život je kratak - kako onda odoleti?" Njegovi prijatelji klimali su glavom u znak odobravanja.

Karijera provalnika je, na primer, jedna je od obećavajućih profesija za mlade Srbe. U stanovima i kućama se krije novac - oko 2,5 milijarde dolara, prema informacijama koje su stigle iz Jugoslovenskog udruženja banaka. U Miloševićevoj eri je neuporedivo manje rizično kriti novac u dušeku nego položiti ga u banku na čuvanje. U protekloj deceniji režim je prisvojio deviznu ušteđevinu građana i skinuo sa njihovih računa oko 4,1 milijardu dolara. Režim prećutno ohrabruje mlade ljude u razmišljanju o karijeri kradljivaca automobila. Ulicama grada Beograda voze se blještavi poslednji modeli automobila bez tablica. Voze ih mladići opasnog izgleda i policija često ne obraća pažnju na njih. Vlada je u poslednje dve godine objavila amnestiju za kradljivce automobila i dozvolila registraciju bilo kog automobila, čak i ako je očigledno "vruć". Tako se sav novac od taksi za registraciju sliva u državni budžet. Mnogi od tih automobila su ukradeni (kradu ih gangsteri ili paramilitarne bande) u bivšim jugoslovenskim republikama ili u zemljama zapadne Evrope.

Iako su Jovan i njegovi prijatelji hipnotisani beogradskom filozofijom život-je-kratak, smatraju da se u pozadini NATO bombardovanja Beograda kriju mračni motivi. Rekli su mi da su razlozi za bombardovanje sledeći: američki strah od ujedinjene Evrope, želja za vojno-industrijskim kompleksom gde će se isprobavati njihove stare bombe i glad međunarodnih korporacija za srpskim rudnim bogatstvom. Što se tiče ratnih zločina, Jovan i prijatelji su mi preporučili da budem realan. "Rat je", kaže Jovan. "Isto koliko su Srbi činili ružne stvari, toliko su ih činili i Albanci."

Pored poplavljenih ulica, teorije zavere, ukradenih automobila i dvadeset drugih još depresivnijih razloga, Beograd se prosto gušio od poricanja. Možda je to prosto demagogija poraženih - državna televizija objavila je po okončanju rata da je Srbija pobedila. U to vreme je oko 35.000 vojnika u sastavu NATO trupa okupiralo Kosovo; kosovski Albanci, željni osvete, maltretirali su, pljačkali i ubijali Srbe, a Miloševićevi sledbenici poručivali su da svaki pošten Srbin treba da zna da je to laž. "Teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje je sačuvan", rekao je u skupštini Momir Bulatović, jugoslovenski premijer.

Odbijanje i poricanje mladih i obrazovanih ljudi mnogo je opasnije i značajnije. Gotovo bez izuzetka ne priznaju da su zločini izvršeni u njihovo ime. Čak i kad su istražitelji za ratne zločine iskopavali masovne grobnice na Kosovu, oni su odbijali da uvide i priznaju ono što je ostatku sveta bilo jasno: srpske snage su počinile ogromne zločine protiv čovečnosti i na pretnje etničkih Albanaca odgovorili neproporcionalnim organizovanim divljaštvom.

Beograd je dvomilionski grad, u kojem živi 40 odsto visoko obrazovanog sveta (od ukupne populacije). Beograđani su mnogo manje zabrinuti zbog bestijalnog načina na koji je rat vođen od činjenice da ih je Milošević, izgubivši rat doveo do siromaštva i izolacije.

Prvi put sam kao reporter došao u Beograd 1990. godine, kad je Jugoslavija počela da se raspada. Već prvog dana kad sam kročio nogom u ovu zemlju, imao sam sumnjivu privilegiju da provedem nekoliko sati sedeći do Miloševića. Slušao sam tada šupljikavo predavanje o nepravdi koja je naneta Srbiji, i nikako mi nije uspelo da se izborim za reč i postavim neko pitanje. Samo sam se uporno trudio da ne gledam u njegove ekstremno velike uši. Nisam bio iznenađen njegovim fanatičkim nacionalizom, zatekao me je oportunista koji se savija u grču da spasi sebe od sudbine koja je zadesila ostale komunističke ubice iz istočnog bloka.

Milošević je izvrdao sudbini sakrivajući se iza nacionalizma i eksploatišući strah od strane dominacije. Zbog kolapsa Jugoslavije početkom 1990. godine, oko dva miliona Srba ostalo je van Srbije, i to mu je dalo izgovor da upotrebi nasilje da bi promenio granice i zaštitio svoj narod. Razmetljivi nacionalističi režim u Hrvatskoj uradio je sve da bi zastrašio Srbe koji žive u toj republici, a to je Miloševiću poslužilo kao veoma dobar razlog za rat. I kada nije bilo razloga i činjenica koje bi opravdale paranoju srpskog naroda, Milošević je upotrebljavao državnu televiziju da ih proizvede. Jezive povorke osakaćenih tela, poređane kao u vitrini, prikazivane su na televiziji. Gledaocima je rečeno da su to tela nedužnih Srba koje su zaklali Hrvati, Muslimani ili kosovski Albanci. I upalilo je. Posle vesti u pola osam, često je zvonio telefon u prostorijama organizacija koje se bave nasiljem u porodici. Žene su vrištale govoreći da su ih njihovi muževi pretukli. Milošević je opijao mase i zamagljivao njihove poglede, a za to vreme celo se društvo oko Miloševića - njegov sin, ministri i paramilitarne brigade - obogatilo od šverca i ratnog profiterstva.

Na početku ove decenije nikada mi nije padalo na pamet da su Srbi iz Beograda kolektivno odgovorni za ovaj ili bilo koji drugi užas koji su počinili ljudi iz Miloševićevog režima. Daleko od toga, Beograd je za mene bio intelektualna i kulturna oaza u pustinji koja se zove Jugoslavija.

Na osnovu Titovog recepta za komunizam, beogradskoj srednjoj klasi bilo je dopušteno da živi mnogo bolje i bude mnogo više orijentisana ka zapadu od stanovnika ostalih istočnoevropskih glavnih gradova. To je postignuto zahvaljujući stranim investicijama, putovanjima u strane zemlje, hibridnoj ekonomiji koja je mešala socijalizam sa privatnim preduzetništvom, poplavi stranih filmova, knjiga i muzike.

Beograd je, pre početka rata u Bosni 1992. godine, okupljao mlade Poljake, Čehe i Mađare, sve ljude iz istočne Evrope koji su žudeli da budu "kul". Vrvelo je od političara, dobro informisanih novinara i pronicljivih akademika, da i ne spominjemo lepe žene, otmene noćne klubove i odlične restorane.

Milošević je bio retko tolerantan diktator. Sve dok je imao televiziju na svojoj strani, dozvoljavao je intelektualcima da se bune i dižu svoj glas protiv režima u malotiražnim nedeljnim novinama. Tolerancije je nestalo posle masovnih demonstracija 1996/97, koje su za malo srušile Miloševićev režim. Uveo je drakonske zakone koji nisu uspeli da ućutkaju kritiku. Jedan od novinara koji je nastavio da osuđuje režim u vreme kosovskog rata, pronađen je mrtav u jednoj beogradskoj ulici.

U butiku kradene robe

Zločini koji su počinjeni na Kosovu ove godine ocrnili su Srbe više nego ikada ranije. Kada se spomene reč "Srbin" bilo gde u inostranstvu, uvek se čuje zlokoban eho "nacist". Čak i ako se nisu borili, ostaje argument da su srpski civili morali biti moralno odgovorni za zločine koji su počinjeni u njihovo ime.

Ovog leta u Beogradu ljudi se ipak nisu osećali odgovornim. Niti su tolerisali političare koji su smatrali da bi trebalo da se osećaju odgovornim. Na velikom beogradskom opozicionom mitingu, kao i na svim ostalim mitinzima održanim tokom u Srbiji, govornici su bili jako oprezni kada su sugerisali da Srbija treba da se stidi pred svetom - krivicu su svaljivali na Miloševića i nekoliko manijaka iz njegove svite. Narod Srbije nisu povezivali sa bilo kakvom odgovornošću niti sa načinom vođenja rata.

Zamolio sam Helenu Zdravković, 21-godišnju devojku koja govori odličan engleski sa američkim naglaskom, da me povede u obilazak grada. Budući da je mladost provela u teniskom klubu "Maks", bio joj je dobro poznat stil života bogataša i kriminalaca. Pohađala je elitnu srednju školu u Beogradu, a mnogi njeni najbliži prijatelji su deca iz srednje klase čiji su roditelji znatno osiromašili u proteklih 10 godina. Ona je bila deo društvenog miljea grada, ali istovremeno bila prisutna i na intelektualnoj sceni. Helena studira novinarstvo već dve godine na međunarodnom univerzitetu u Floridi, Majami i na američkom univerzitetu u Parizu. Za sledeću godinu planira da se upiše na Emerson koledž u Bostonu.

Helena je takođe plava, atraktivna i nosi pripijene letnje haljine - što je za Beograd sasvim normalna stvar. Dejan Zdravković, njen otac, otvorio je teniski klub "Maks" pre devet godina, nakon što se povukao u penziju u svojoj četrdesetoj godini. Zaradio je, kako je rekao, pozamašnu količinu novca u Italiji prodajući vladama širom sveta oruđe za mašine. Većina te opreme služi za pravljenje topova i delova za artiljeriju.

Vratio se kući, u Beograd, i otvorio klub u ekskluzivnom delu grada, gde su smeštene rezidencije stranih diplomata - Dedinje. Tako je postupio, kaže on, da bi mogao da provodi više vremena sa ženom i dvoje dece, ali i da igra tenis sa svojim prijateljima. Klub ima samo 35 članova, mnogi od njih su poslovni ljudi koji su se obogatili zahvaljujući sankcijama.

"Sankcije su raj", kaže Dejan dok smo sedeli u kafeu njegovog kluba, ispod suncobrana sa natpisom Just do it. "U normalnim uslovima, kad uvoziš neku robu, plaćaš dažbine i takse. Ali pod sankcijama, ako znaš prave ljude, ne plaćaš dažbine i takse, i imaš zgodan izgovor za velike cene. Sankcije su učvrstile Miloševića na vlasti."

Dejan vozi sjajni crveni automobil marke porsche sa digitalnim tablicama, koje signaliziraju policiji da ima dobre veze sa režimom. Nekoliko puta je rekao da mrzi Miloševića zbog onoga što je učinio sa Srbijom, ali je isto tako rekao da sebe smatra pragmatistom. "Kažite mi ko je taj koji dobrovoljno predaje predaje vlast i novac?", pitao on. "Ja ću da vam kažem. Niko." Iako Dejan i njegova žena Ivana igraju tenis, vode poslove i druže se sa ljudima koji imaju dobre veze sa režimom, malo su nervozni u vezi sa budućnošću - decu šalju u Ameriku na dalje školovanje. Ivana, bivši prevodilac po profesiji, vodi turističku agenciju, ekskluzivno za članove teniskog kluba, i kaže da bi više volela da se njena deca dalje školuju u Americi. Peđa, njihov 19-godišnji sin, dobio je četvorogodišnju stipendiju na univerzitetu u Harfordu.

Helena planira da se vrati nakon koledža, zato što ne želi da živi u bilo kom drugom gradu, osim u Beogradu. Njen dečko, teniski trener i koncertni klarinetista, živi ovde. Ona i njeni prijatelji imaju sva lična spoljna obeležja više srednje klase. Jednog vrelog julskog jutra odvela me je u jedan stan-butik u centru grada, gde su poželjni samo oni kupci koji poznaju gazdu. U bezimenoj radnji prodaje se moderna dizajnirana odeća ukradena iz Italije i prošvercovana u Srbiju.

Vlasnik, Crnogorac sa obrijanom glavom, zlatnim lancem i kožnom jaknom poljubio je Helenu, brzo pogledavši u mene odveo nas je na treći sprat. On je redovan gost teniskog kluba "Maks" gde dolazi sa poslednjim izdanjima modnih magazina u pratnji žene na ogromnim štiklama. Oni izaberu neku stvar u magazinu koja im se sviđa, a zatim njihov čovek u Italiji pokušava da je ukrade. Tokom kratke konverzacije sa Helenom, rekao joj je da je jedan od njegovih ljudi "pao" u Italiji, što bi značio da je uhapšen dok je pokušavao da provali u neko skladište puno garderobe.

Na sve strane su bile video kamere i monitori. Jedna video kamera bila je postavljena ispred stepeništa koje je vodilo na sprat, a preko monitora su pratili ko ulazi u radnju. Mesto je bilo pretrpano pantalonama, sunčanim naočarama, ručnim torbama i večernjim haljinama i odelima. Zapazio sam Versaćijeve cipele u dnevnoj sobi, Fendijevu belu kožnu suknju u spavaćoj sobi i Kenzovo sivo odelo za poslovne ljude u drugoj sobi. Većina tih stvari na sebi još ima etikete prodavnica gde su ukradene. Cene su bile za trećinu niže. "Nije više kao što je bilo prošle godine", žali se Helena. "Mislim, mogla sam da nađem stvarno super stvar, a ja sam stvarno jako izbirljiva." Heleni su objasnili da je zbog rata na Kosovu pošiljka letnje garderobe bila prekinuta. Međutim, kada se rat završio, sve se normalizovalo, i sad očekuju novu pošiljku.

Seli smo u Helenin automobili i zajedno sa njenim psom, čistokrvnim engleskim buldogom, koji se zabavljao na zadnjem sedištu, krenuli u razgledanje ruševina koje su Amerikanci ostavili za sobom. Zaustavili smo se na jednoj raskrsnici u samom srcu grada - na svakom uglu je bila po jedna ruševina. Zgrade srpske vlade, ministarstva spoljnih poslova i ministarstva odbrane pretvorene su u krš. Preciznost ovih pogodaka govori o tome da je nevidljivi, svevideći neprijatelj ratovao protiv bespomoćnog grada. Saobraćaj se oko ruševina odvija normalno, radnje su otvorene i ljudi normalno žive u stanovima pored. Osim dugačkog reda za benzin, slika svakodnevnog života u Beogradu je mirna. Zbog letnjih kiša i vrućina, ponuda voća i povrća je izuzetno bogata. Ali, ta slika je varljiva. Rat na Kosovu je doveo ekonomiju do kolapsa, plate su izutetno male, a UN Svetski Program Hrane upozorava da će ove zime biti velika nestašica hrane, struje i goriva.