Protočni bojler

Nesuđena (?) ministarka Zorica Brunclik je istina i dominantno načelo Srbije u kojoj živimo

Cela "kulturna javnost" (?) Srbije neobično se uzbihozorila otkad je prestonicom prostrujala vest, iz "dobro obaveštenih izvora", da nam vladajuća koalicija, u sklopu predstojeće rekonstrukcije republičke vlade, sprema novog ministra kulture. Za dotičnu funkciju, tvrdi se, JUL sprema Zoricu Brunclik, svoju istaknutu aktivistkinju i funkcionerku resorno zaduženu za kulturno uzdizanje, u civilnom životu estradnu umetnicu.

Zanimljivo, malo ko je ovu vest doživeo kao neslanu šalu ili namerno zamajavanje naroda. Novine su pune naših Zaslužnih Umetnika, najčešće dramskih, koji javno izražavaju svoje zgražavanje ovakvom perspektivom srpske kulture, lamentirajući da mora da su došla neka poslednja vremena... Tako se sveprisutno ozračje apokalipse reflektovalo i na recepciji jednog, zapravo, vrlo intrigantnog i obećavajućeg predloga, ubijajući ga u startu. Zato, nažalost, potpisnik ovog teksta drži da estradna umetnica neće naslediti zlatoustog g. Željka Simića na narečenoj funkciji: ako je neko i mislio ozbiljno s tom idejom, verovatno će se posle ovakve "sondaže terena" povući. Tako ćemo za ministra kulture ponovo dobiti nekog muzilovskog Čoveka Bez Svojstava. Što će reći da bi i dosadašnji ministar mogao komotno da nastavi sa obavljanjem svog mukotrpnog posla.

Ipak, vredi razmisliti o tome zašto je ovaj hrabar i nekonvencionalan predlog toliko ustalasao javnost. Činjenica je, naime, da je ova vest primljena sa zadivljujućom dozom ozbiljnosti i strepnje, što znači da smo prekoračili određene civilizacijske pragove: nama više, prosto, nije nezamislivo da ova raspevana ljubičastokosa gospođa, čije je Obimno Delo obavezna zvučna kulisa svakog poštenog srpskog javnog prometala, postane "srpski Malro". Ovakva najava se, dakle, prima savršeno ozbiljno, kao jasna i prisutna opasnost, ona više nije ni good joke ni bad joke, u zavisnosti od stepena konzumentovog cinizma. Posle dvanaestak godina antropoloških "kadrovskih" eksperimenata Miloševićevog režima, uzrečice tipa "to nije moguće" deplasirane su, prevaziđene specifičnom, endemskom formom evolucije. Još od opominjućih pojava nesrećnog Sejde Bajramovića ili strogog ali pravednog Mihalja Bracike Kertesa, vlast Slobodana Miloševića dokazuje svoju nesumnjivo narodsku prirodu, ne libeći se da na najviše funkcije postavlja i ljude koji bi u otuđenim, nenarodnim režimima mogli da vide zgradu Vlade samo iz perspektive - kotlarnice. Ili, uzmimo za primer našeg cenjenog ministra inostranih poslova, g. Živadina Jovanovića: jedan pogled na muške crte i stameno držanje ovog prefinjenog gospodina, čija je časna zadaća da nas predstavlja pred ostatkom čovečanstva u autentičnom smislu (što g. Jovanović sigurno i čini), dovoljan je da i najvećeg skeptika uveri da bi postavlenije gđe Brunclik bilo nekako prirodno, baš u skladu s principima "kadrovske obnove" u Miloševićevoj eri, obnove koja je nepoverljivim Srbima otkrila zadivljujuće humane resurse u do tada potlačenim, zanemarenim, čak i brutalno ismevanim slojevima stanovništva. Samo zamislite gđu Brunclik i g. Jovanovića na zajedničkoj slici sa nekakve koordinacije vrha zemlje, dok kisela voda klokoće po stolovima: bio bi to dirljiv prizor Harmonične Vlade Jednakih, superiorna potvrda misli starih, kvarnih Latina da se isto istome raduje. Sveopšta demokratizacija bavljenja politikom koja karakteriše Miloševićevo doba, a sve na tragu znamenite Lenjinove maksime o kuvaricama i politici, toliko je temeljito raskrstila sa elitističkim predrasudama da precioznom zgražavanju "kulturnjaka" koji boluju od buržoaskih duhovnih bolesti zaista nema mesta. A sve ovo znači da je socijalna protočnost društva u današnjoj Srbiji k'o protočni bojler: nema tog, naizgled zapanjujuće neuglednog građanina kojem se ovde ne može desiti da postane ministar, samo ako bude dovoljno neoprezan.

Osim navedenih opštih principa, spomenutoj umetnici u prilog govore i njene individualne vrednosti i osobine: Zorica Brunclik je po mnogo čemu rasni reprezent dominantne srpske kulture kraja XX veka, i utoliko je sasvim logično da upravo ona dobije taj osetljivi resor na upravljanje. Kao što rekoh, nažalost, male su šanse da se to i dogodi. Koliko god uznapredovala na globalnom revolucionisanju shvatanja politike, ova vlast i dalje ziheraški drži da je oportuno da "resor kulture" ostane jedan od preživelih bastiona u kojima treba održavati makar nekakvu formu iliti privid "antropološke" sličnosti sa ostalim, manje avangardnim zemljama. Zato je, nažalost, g. Željko Simić zapravo najidealniji ministar kulture sa pragmatičnog stanovišta aktuelne vlasti: iza uglađene, gotovo evropske (oprosti Bože) spoljašnjosti, ovaj kulturni pregalac, godinama istaknut po svojoj neistaknutosti, ne krije - ništa. A gde nema ničega, nema ni "zadnjih namera" ili subverzivnog dejstva mišljenja. Ali, g. Simić je ipak vešt čovek, i on ume da to što ima - to jest nema - rasporedi na hiljade stranica. Drugim rečima, njegovo je elegantno leporečje ispražnjeno od natruha bilo kakvog sadržaja i smisla, a obimni mu je Opus odavno zapažen po svojoj apsolutnoj, dadaistički smeloj samosvrhovitosti: nema čitaoca i poklonika (uključujući i prirodno imunog Dragoša Kalajića, Prvog Atestiranog Srpskog Natčoveka i neprikosnovenog šampiona dosade) koji može da se seti barem naslova u celini i celosti; čitanje celog poglavlja ravno je po posledicama ujedu ce-ce muve, a postoji opravdana bojazan da celu knjigu ni njen autor ne bi smeo da pročita bez zaštitnih naočara.

Iz ovih i drugih razloga, pristalica sam toga da Zorica Brunclik postane srpski ministar kulture. Time bi se režim Slobodana Miloševića - odnosno specifična civilizacijska paradigma koju obično krstimo ovom sintagmom - približio svom središtu tj. "suštini", a to će reći da bi to bio svojevrsni vrhunac njegove "postvarenosti". A zna se šta sledi posle vrhunca. (Za)pevanje Zorice Brunclik je, adornovski kazano, žargon autentičnosti jednog globalno unikatnog društvenog poretka. Sve drugo je čista laž, od koje se svakom osetljivijem duhu odavno povraća. Jednostavno, fabrikujući lažno-reprezentativne, manekenske (nus)pojave poput g. Simića, režim nadobudno i trapavo laže o sebi; ustoličenje gđe Brunclik označilo bi početak beskompromisnog suočavanja sa istinom, hrabru "adopciju" vlastitog identiteta, iskorak Novog Srpskog Čoveka na scenu sa ponosno raskinutim okovima "kulturnih" kompleksa i stida. Dosta je bilo femkanja! Umesto sterijanskih pesnika-činovnika koji emaniraju ništa, Miloševićevoj Srbiji potreban je kultur-ministar koji će biti emanacija i ovaploćenje nje same. Zorica Brunclik je mera, istina, identitet i dominantno načelo Srbije u kojoj živimo. Zato je ova ideja sjajan dokaz konačne "usavršenosti" režima, koja prirodno označava vehementni početak razobručene dekadencije. To vam je ono stanje kada se strašno premetne u smešno, ne gubeći ništa od svoje prirode.