Postoji li pukotina u Socijalističkoj partiji Srbije

Puca, ali se ništa ne čuje

Izvor "Vremena" iz SPS-a za Milutinovića kaže da normalno radi svoj posao, ali i da povremeno mora da kontroliše visok krvni pritisak. Za Lilića, da ređe peca jer su svi socijalisti ovog leta gotovo ostali bez prava na godišnji odmor. Nekadašnji predsednik ove stranke na Kosovu Voja Živković, takođe pominjan poslednjih dana kao partijski otpadnik, uglavnom boravi u Smederevu i najverovatnije će biti "udomljen" u Telekomu

Pitanje da li je to počelo da puca unutar SPS-a - za dobar deo domaće (i ne samo domaće) javnosti postalo je poslednjih dana bar ravnopravno sa pitanjima šta može da učini srpska opozicija, hoće li i kada Milošević otići s vlasti, odnosno da li će režim ove jeseni raspisati prevremene izbore ili ne. Pritom, broj onih koji su navodno videli kako se socijalistička čarapa sasvim sigurno para po šavovima, ili čuli kako iza uvek čvrsto zamandaljenih espeesovskih vrata već žestoko puca, raste iz dana u dan.

Negde u vreme preobraženjskog mitinga opozicije, u političkoj čaršiji se moglo čuti kako je predsednik Srbije Milan Milutinović stigao čak do "kućnog pritvora" jer je navodno "tajno Amerikancima slao pokajničke poruke". Nekako u isto vreme moglo se čuti kako je i Zoran Lilić potpuno batalio pecanje na brzoj i hladnoj Drini. Da se slučajno ne omakne u vodu. Nešto kasnije Milutinović je pomenut kao pacijent KBC "Bežanija" (neki su ovo "bežanija" čitali doduše kao dijagnozu), dok je Lilić u svim nagađanjima o pukotinama unutar SPS-a i dalje ostao da figurira kao prvi i najozbiljniji pripravnik za Bruta. Pogotovo pošto je izgubio mesto jednog od potpredsednika SIV-a.

TRAŽE SE HRABRI: Na istu temu ovih se dana oglasio i lider DHSS-a i koordinator Saveza za promene Vladan Batić. U nekoliko javnih nastupa Batić je ponovio kako su neki ljudi iz vrha vlasti kontaktirali Roberta Gelbarda i tražili za sebe "pojas za spasavanje". Koordinator SZP-a tvrdi da je od 300 ljudi, kojima je zabranjen ulazak u EU, više od 270 njih navodno spremno da napusti Miloševića. "Pokušavaju na razne načine da kontaktiraju sa predstavnicima međunarodnne zajednice. Do pukotine u vladajućem establišmentu je došlo. Oni koji misle svojom glavom, koji hoće da stvore odstupnicu za sebe i sutra normalno žive u ovoj zemlji, više neće zadrto slediti samoubilački hod Miloševića. Neki su to već učinili javno, tako da me ne morate pitati ko je bio kod Gelbarda - neki su već izašli iz vlade", rekao je Batić u nedavnom intervjuu "Blicu".

Socijalistički brod koji tone, i one koji bi da iskoče pre nego što redom počne izbacivanje sa palube, pomenuo je ovih dana u intervjuu listu "Danas" i ekonomista Mlađan Dinkić, na političkoj sceni Srbije jedan od glavnih zagovornika ideje o tzv. prelaznoj vladi. Putujući Srbijom, Dinkić je, naime, stekao utisak da su "SPS i SRS pred raspadom" i da socijalistima i radikalima treba malo da pomogne neko ko je hrabriji da krenu da napuštaju brod koji tone. "Poslednji je čas da dojučerašnji slepi poslušnici podignu ruke i glasaju za prelaznu vladu čime bi iskupili svoju dušu. Kasnije će im se garantovati svaka bezbednost, jer kada se izvrši definitivna promena niko iz nove vlade neće čačkati po onome šta su ranije radili i moći će mirno da nastave život u Srbiji", izjavio je Dinkić i pri tom otkrio da u vladajućoj koaliciji već postoji "tajna frakcija spremna da izglasa prelaznu vladu". Po njegovim rečima, upravo iz redova SPS-a i SRS-a potiču i ljudi koji već mesecima žele da rasture trulo jezgro ovih partija i koji će u ime sastavljača Pakta za stabilnost Srbije narednih dana lobirati i pokušati da ubede 66 poslanika socijalista i radikala iz republičkog parlamenta da prihvate onaj pojas za spasavanje.

FALI JAK IGRAČ: Jedan od svakako najznačajnijih SPS "otpadnika" Nebojša Čović, nekadašnji gradonačelnik Beograda i sadašnji predsednik Demokratske alternative, takođe je nedavno poredio svoju bivšu stranku sa brodom, ali onim koji se "zbog kormilara vrtoglavo približava stenama na koje će se nasukati". Čović, koji svakako bolje od ostalih zna ili naslućuje kako stvari stoje unutar SPS-a, tvrdi da neki zbog sebe, a drugi zbog opštih interesa do kojih im je stalo, nisu voljni da na tom brodu potonu. Reč je u osnovi o časnim ljudima, zabrinutim za sudbinu države i naroda, o onima koji ne mogu biti odgovorni za odluke nekolicine vlastodržaca. Za razliku od Batića i Dinkića, Nebojša Čović, međutim, ne očekuje da bi takvi mogli da pocepaju SPS, stranku u kojoj, po njegovim rečima, postoji "rigidna kontrola lojalnosti". Maksimum koji oni mogu da pruže jeste da potraže načine da jednu pogubnu politiku ne podržavaju više "iz sve snage", ali je više od toga izgleda nemoguće očekivati. "Erozija SPS-a je evidentna, iako na površini nevidljiva, osim u činjenici da se krug ljudi od Miloševićevog poverenja stalno sužava", zaključuje Čović.

Slično Čoviću, i Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda, ne veruje da u Miloševićevom okruženju postoji nekakav relevantan samostalan igrač, nekakav čovek sa autoritetom koji bi mogao da odigra ključnu ulogu u obaranju samog Miloševića. Gostujući nedavno u "Mostu" Radio Slobodne Evrope, Stojiljković je izneo utisak da Milošević čvrsto drži na okupu svoje saradnike, svoju ekipu i amortizuje sve unutrašnje antagonizme u vladajućoj partiji, koji su skriveni ali nisu mali. Umesto raskola među socijalistima, profesor Stojiljković je predivideo postepeno urušavanje ove stranke i izrazio uverenje da će ljudi iz Miloševićeve okoline sve više uviđati da su stvari daleko otišle, da je kriza duboka, da je nezadovoljstvo sve izraženije i da zbog svega toga niko od njih neće tvrdo stati iza eventualne namere da se nemirima i sukobima održi sistem. Mogućnost raskola u vrhovima režima negirao je pre nešto više od mesec dana i profesor Vladimir Cvetković, koji je na tribini u beogradskom Medija centru ustanovio kako je međunarodna zajednica haškom optužnicom, protiv petorice čelnih ljudi u ovoj državi, zapravo ujedinila političku elitu na istom poslu održavanja vlasti. To je, po njegovom mišljenju, sada postalo nešto više od politike - borba za samoodržanje. Praktične posledice svega toga mogle bi biti dodatno "cementiranje", a ne pojava pukotina među vlastodršcima, kao i pokušaj režima da nastavi sa kupovinom vremena i politikom "status kvoa".

BROD PLOVI: Među socijalistima koji po pravilu bez osmeha i imena govore o sebi samima teško je, naravno, naći sagovornika koji bi progovorio bilo šta o eventualnom "paranju" espeesovske čarape. Ruku na srce, o tome teško progovaraju i oni koji ovde sebe ubrajaju u demokratsku opoziciju. Portparol SPS-a Ivica Dačić, kome odgovori na takva pitanja spadaju u opis radnog mesta, uporno ponavlja kako ova stranka nikada nije bila jedinstvenija. Kada mu pomenu Zorana Lilića, obično kaže da je otišao na novu funkciju i da tu nema ničeg što je neobično i misteriozno. Za predsednika Srbije Milutinovića tvrdi kako živ i zdrav sedi u svom kabinetu na Andrićevom vencu. Izvor "Vremena" iz SPS-a (anonimnost se podrazumeva), ovoga puta uglavnom potvrđuje reči svog partijskog portparola. Za Milutinovića kaže da normalno radi svoj posao, ali i da povremeno mora da kontroliše visok krvni pritisak. Za Lilića, da ređe peca jer su svi socijalisti ovog leta gotovo ostali bez prava na godišnji odmor. Nekadašnji predsednik ove stranke na Kosovu Voja Živković, takođe pominjan poslednjih dana kao partijski otpadnik, uglavnom boravi u Smederevu i najverovatnije će biti "udomljen" u Telekomu. Neki od istaknutih kosovskih socijalista izdali su stanove KFOR-u i zbrisali izgleda u Crnu Goru, zbog čega su zauvek izbrisani iz ove stranke. "Sve to", ističe naš sagovornik, "nije, međutim, ništa vanredno niti se na bilo koji način može govoriti o početku raskola u SPS-u. To su sve najobičnija opoziciona naklapanja. U našoj partiji predsednik Milošević je toliko dominantna figura da priče o onima koji bi navodno mogli da pocepaju SPS, tako što bi za sobom povukli dobar deo članstva, uopšte nisu realne. Niko od onih koji se u tom kontekstu pominju, čak i da ima takve namere, ne bi mogao da za sobom povuče iole ozbiljniji broj ljudi. Van SPS-a i Miloševićevog gravitacionog polja, ti ljudi gube svaki značaj. Zato su besmislena sva očekivanja kako će možda general Perišić, Čović, ili neko treći blizak nama, otkinuti od socijalista veliki deo članstva i pocepati stranku. Iz SPS-a može da se prelije jedino radikalima. To su već pokazala mnogo istraživanja. Pola naših članova su iskreni levičari, druga polovina je u SPS-u zbog nacionalne politike i Miloševića. Oni su sada pomalo razočarani i govore kako je Šešelj uvek principijelan. Po njihovom mišljenju, dobitna srpska kombinacija jeste - Milošević predsednik, Šešelj premijer. Naizgled, radikali su u defanzivi, ali to nikako nije tačno. U saveznoj vladi dobili su gotovo sve što su želeli i reklo bi se da veoma strpljivo 'uče da vladaju'". Sagovornik "Vremena" tvrdi inače kako Ivica Dačić ovoga puta ne "blefira" i kada kaže kako izbori još nisu na dnevnom redu. Sadašnje stanje partijskog aparata nosi oznaku povišene mobilizacijske spremnosti, ali na izbore se još ne računa. Šešelj koji drži vlast samo u Zemunu zaista bi želeo da što pre ponovo izađe na lokalne izbore. Prema proceni socijalista, Draškovića i SPO, s druge strane,uglavnom zanima očuvanje lokalne vlasti, tim pre što su u međuvremenu stekli iskustvo kako se u republičku i saveznu vladu lako može i ući i izaći. U SPS-u su istovremeno ubeđeni da im SZP nije za sada ozbiljan politički protivnik. Ideja o prelaznoj vladi nijednog trenutka nije za socijaliste bila aktuelna, pogotovo što je bila upakovana i u mnogo pretećih i revanšističkih tonova. Na primedbu da je 19. avgusta u Beogradu ipak održan protest sa značajnim brojem učesnika, naš sagovornik kaže: "Ne mislim tako. Naše poznavanje terena oko skupštine i snimci kažu da je tamo bilo nešto više od 60.000 ljudi. Čak i da smo donekle omanuli u proceni, to ne menja bitno stvar. Mi smo u Beogradu samo jednom na izborima uspeli da prebacimo brojku od 300.000 glasova, tačnije dobili smo 306.000 i svesni smo odnosa snaga u glavnom gradu. Zato tih šezdesetak hiljada okupljenih 19. avgusta tumačimo kao kucanje na otvorena vrata. Ništa što bi trebalo da nas posebno zabrine."

BEŽANJE KOD STRINE: Socijalisti inače veoma dobro znaju da na dan sledećih izbora neće više u sedam časova ujutru (kada se birališta otvore), kao do sada, voditi protiv opozicije sa 30:0, tako što će unapred sebi ubrojati poslanička mesta sa Kosova. Očekuju da i dalje budu pojedinačno najjača stranka u Srbiji, ali jasno im je da će posle tih izbora biti primorani da uđu u još "truliju" koaliciju nego što je ova sa radikalima koju među sobom zovu "trula koalicija". Nenaviknuti na situaciju u kojoj bi im pripalo možda samo tridesetak odsto vlasti, možda neće previše ni insistirati na novim izborima. Čitava njihova strategija za budućnost okrenuta je izgleda održavanju postojećeg stanja i preživljavanju iz meseca u mesec. U toj "strategiji" previše je onoga "valjda" i "možda", a malo onoga "sigurno".

Reč "sigurno" pominje se pre svega kada se govori o penzionerima. Socijalisti su ubeđeni kako će penzioneri oduševljeno dočekati bonove za struju umesto penzija koje im država duguje, jer ljudi u principu vole kada im se nešto pokloni, pa makar to bilo i nešto što je njihovo. Ova logika možda ponajbolje objašnjava razlog dugovečnosti sadašnjeg režima. Srbija odavno funkcioniše kao "društvo malih potreba" (reklo bi se sve manjih i manjih), a režim za sada uglavnom uspeva da zadovolji te male potrebe, skraćujući mnogim kategorijama stanovništva godinu na samo šest meseci. "Valjda" će na jesen biti nešto više mleka, valjda ćemo se na zimu bar malo ogrejati, "možda" ponovo obnove neki most. Sve što bude preko toga biće prava ćar, a oni koji se malo ogreju brzo će zaboraviti da su pre desetak godina imali i mleko i grejanje, i 13. penziju. I pasoš pride. Otuda istinska ubeđenost socijalista da većina onih koji su i do sada glasali za njih (računica kaže da je za promene potrebno da trećina "njihovih" promeni mišljenje) neće ni ove zime staviti prst na čelo i zapitati se - da li je sve ovo što mi se zbiva zaista to što želim od svog života.

Na pitanje - šta ćemo sa Crnom Gorom - naš sagovornik kratko odgovara "videćemo". "Oni su sada kao klinac koji preti roditeljima da će pobeći od kuće ako mu ne ispune neki zahtev. Roditelji ne popuste, a on onda pobegne, ali kod strine. I jedni i drugi isteraju svoje."

Sagovornik "Vremena" je takođe ubeđen da Slobodan Milošević na kraju neće biti "strina", i da mu Hag i ovakva opozicija ne mogu mnogo nauditi. "Njegov kraj bio bi ujedno i kraj SPS-a." "Milošević još ume da ulije samopouzdanje ljudima koji ga slede. Uostalom, polovina onih koji ga sada teraju u Hag nestaće iduće godine iz svetske politike", kaže ovaj socijalista ubeđen u političku dugovečnost svog vođe.

Aktuelni beogradski vic kaže inače kako prva rečenica političkog testamenta Slobodana Miloševića sasvim sigurno glasi: "Ako ikada umrem..." Viceve o Miloševiću obično smišlja opozicija. Biće da su ovaj pre smislili njegovi.