Maroko

I Alaviti umiru...

Kralj Hasan II je, tokom poslednjih 38 godina, uspešno izbegavao pokušaje atentata, vojnih pučeva, levičarskih revolucija i islamističkih zavera da bi, u sedamdesetoj, skončao od srčanog udara

Dva miliona ljudi stajalo je sa obe strane čekajući da pogrebna povorka prođe. Izdizali su se na prste ne bi li poslednji put videli svog vladara. Plakali su i molili se. Mnogi od njih prepešačili su maratonske distance u nadi da će zauzeti dobra mesta duž tri kilometra puta kojim je prošao drveni kovčeg prekriven crvenom tkaninom zlatom protkanom (prigodni stihovi iz Kurana), na otvorenim vojnim kolima, sa telom pokojnog kralja Hasana II, praćen njegovim naslednikom i brojnim svetskim liderima. Povorku su od kraljevske palate do mermernog mauzoleja zajedno obezbeđivali Secret Service, Intelligence Service, Abver, Mosad i bog zna ko još sve ne. Lokalna policija je, držeći se za ruke, blokirala čitav put. Na svim licima dominirala je žalost.

Milioni ljudi - od Tokija, preko Moskve, Pariza i Londona, do Njujorka, među kojima i dolepotpisani - zanemeli su na vest da je Mavlaj Hasan Muhamed ibn Jusuf iz porodice Alavita umro prošlog petka; ne zato što je marokanski kralj bio u cvetu mladosti već zato što je, tokom poslednjih 38 godina, uspešno izbegavao pokušaje atentata, vojnih pučeva, levičarskih revolucija i islamističkih zavera, tako da ga je okruživao mit besmrtnosti (neprijatelji su ga nazivali "onim koji uvek preživi"), da bi, u sedamdesetoj, skončao od srčanog udara. Glupo je napisati da je smrt došla iznenadno - kralj je bio teško bolestan još od januara, umro je u bolnici, u Rabatu - ali mnogi su toponim Maroko čvrsto vezivali za ime Hasana II, pa je malo neprijatno razmišljati o jednom bez drugog. Uostalom, u Maroku se sve: škole, ulice, oaze - zove Hasan II, iz čega postaje nešto jasnije zašto je objavljena četrdesetodnevna žalost. Žalost, trodnevna, objavljena je čak i u susednom Alžiru, gde je pokojni kralj dugo bio omiljen, u smislu u kojem je to šejtan, zbog nekih sukoba interesnih sfera. No, Hasan II se pre dvadesetak dana sastao s alžirskim predsednikom (prvi put posle 1989) Abdelazizom Buteflikom, i najavio jačanje bilateralne saradnje.

ODLAGANJE SAHRANE: Upravo je takav pokojni kralj bio celog života: protivnike koje nije ubio odobrovoljio je, učinio svojim prijateljima. Voleli su ga i plašili ga se istovremeno islamisti i marksisti, reformisti i konzervativci. Ipak, bio je to verovatno jedini način da se održi na vlasti skoro četiri decenije, što ga je činilo monarhom sa najdužim stažem u arapskom svetu. Apsolutista-vlastodržac ostaće zapamćen po napretku koji je Maroko zabeležio tokom njegove vladavine, ali i po globalnom diplomatskom ugledu. Hasana II, koji je često koketirao sa liberalima, voleli su Evropljani i Amerikanci, a kao potomka Prorokovog (istina, to nasleđe je u najmanju ruku problematično: Alaviti su ponikli iz istoimene sunitske sekte deifikatora Alija, unuka Muhamedovog) obožavahu ga Arapi.

Desetak vlada, iz oba bloka, ostalo je šokirano, mada nijedna diplomatska nota nije napisana, kada je 1991. pokojni kralj oslobodio više od 800 političkih zatvorenika, i jednih i drugih, dok je 195 smrtnih kazni preinačeno u dugogodišnje kazne. Naredne godine, Hasan II je podario državi novi ustav (u stvari modifikovanu verziju ustava iz 1970, već menjanog u više navrata), kojim se u Maroku poštuju ljudska prava. To mu je donelo još veću podršku i pomoć Zapada, pa ne čudi da je zbog njegove smrti predsednik SAD Bil Klinton prekinuo odmor u Aspenu, država Kolorado, i usput stigao da izjavi novinarima: "Imaću prilike da se vidim sa dosta ljudi i učiniću sve da najbolje iskoristim ovo vreme."

Za sahranu Hasana II - održane u nedelju da bi svi zvaničnici stigli da odaju poslednju poštu, iako islamski običaj nalaže pokop 24 časa po smrti - doputovali su francuski predsednik Širak, bivši predsednik D'Esten i ministar inostranih poslova Vedrin, izraelski predsednik Vajcman, premijer Barak, bivši premijer Peres i šef diplomatije Levi, palestinski lider Jaser Arafat, egipatski predsednik Mubarak, alžirski Buteflika, italijanski Ćampi, nemački Rau, portugalski Sampajo, švajcarski Drajfus, tuniski El-Abidin ben Ali, južnoafrički Mbeki, senegalski Diuf, gabonski Bongo, mauritanski Uld Taja, jemenski Saleh, španski kralj Huan Karlos, belgijski Alber II i jordanski Abdulah II, te britanski princ Čarls, predsedavajući Saveta Ruske Federacije Jegor Strojev, premijer Bangladeša Vajed, saudijski ministar odbrane princ Sultan i mnogi drugi. Očekivalo se i prisustvo sirijskog predsednika Hafeza el-Asada, kako bi bio upriličen mini-bliskoistočni samit, odgođen zbog smrti marokanskog kralja, ali se El-Asad izgovorio neodložnim obavezama. Pokojni Hasan II bio je veliki posrednik u razgovorima Izraelaca i Arapa. Ubeleženo je da je 1986. kralj primio tadašnjeg izraelskog premijera pojačavši svoj diplomatski angažman. Mesec dana kasnije raskinuo je političku uniju sa Libijom, koja je 1984. ugovorena ali nikad nije de facto implementirana. Ko zna šta bi još postigao da ga njegova strast prema slatkišima, tj. holesterol, nije koštala života.

NASLEDNIK: Ovako, tridesetpetogodišnji krunski princ Sidi Mohamed, obučen u bele haljine, sa tamnim naočarama i crvenim fesom, saopštio je u petak popodne na nacionalnoj televiziji da je kralj umro. Iste večeri princ se tajno venčao sa neimenovanom izabranicom, baš kao i njegov otac (prema marokanskim običajima, naslednik prestola mora biti oženjen, mentalno i fizički spreman za preuzimanje vlasti), da bi narednog jutra postao Mohamed VI, kralj Maroka. Novi kralj, najstariji sin Hasana II, diplomirao je prava u Bordou, baš kao i njegov otac. Ono što razlikuje oca i sina to je Mohamedova vojna karijera (Hasan se za vojsku zanimao samo kad mu je bila potrebna za ostvarenje nekog cilja). Pre krunisanja bio je koordinator armijskih snaga, u činu generala armije. Da li će mu to doneti više simpatija ključnog instrumenta vlasti, ostaje da se vidi.