Između ekonomskih imperativa i političkih ograničenja

Koliko nas košta kontinuitet vlasti

SRJ je bila izložena jednom tihom, nedovoljno vidljivom i nečujnom bombardovanju koje je svake godine odnosilo onoliko koliko je u ovoj tragičnoj godini iznosila ukupna šteta na infrastrukturnim objektima

Piše: Ljubomir Madžar

Jugoslovenska privreda danas se zatekla u težoj situaciji nego što je ikada bila u pedesetogodišnjem posleratnom periodu. Ekonomsko-političke dileme sa kojima se suočava teže su, dublje i dalekosežnije nego što su ikada bile u istom tom dugom periodu. U poslednjih desetak godina, a po svoj prilici i duže, bili smo u situaciji da osvrte na ekonomsku situaciju započinjemo sa takvim upozoravajućim opaskama. Ako se iz godine u godinu ekonomsko stanje karakteriše kao najteže u doglednoj prošlosti, onda samo to ponavljanje pokazuje da je u toku dugoročni trend manje-više neprekidnog pogoršavanja. To je najkrupnija i najšokantnija sumarna konstatacija koja se može učiniti ne o stanju u kome se nalazi jedna privreda nego o opasnoj dugoročnoj tendenciji koja doslovno određuje njenu sudbinu. Ako se sukcesivna stanja neprestano kvalifikuju kao najnepovoljnija u datom trenutku, onda to znači da je privreda na strukturno ugrađenoj nizbrdici koja je vodi u slom i propast. Nesposobnost da se načini preokret, ili njegovo puko odsustvo, znak je funkcionalnog iskliznuća koje privredu potiskuje u sve veću oskudicu, na sve manji i manji proizvodni i ukupni kapacitet i, kao krajnji rezultat, na sve niže i niže nivoe društvenog bogatstva.

DUGOROČNA PUTANJA EKONOMSKOG OSIROMAŠENJA: Nedavno bombardovnje u režiji Severnoatlantskog saveza odnelo je - pored ostalog - 2,9 milijardi neposredno proizvodnog kapitala angažovanog u privredi, zatim 0,8 milijardi na koliko je procenjena šteta nanesena infrastrukturi i 2,3 milijarde dolara ljudskog kapitala. Koliko god bile impresivne, ove cifre umnogome se relativizuju i pokazuju u bitno drukčijem svetlu ako se stave u kontekst gubitaka koje jugoslovenska privreda ostvaruje po raznim osnovima sada već čitavu jednu deceniju. Na dramatične razmere gubitaka ukazano je već prilikom analize 1994. godine, koja je zahvaljujući sprovođenju Programa monetarne rekonstrukcije bila izvikana kao veoma uspešna. Uz sve ograde u vezi sa metodologijom obračuna gubitaka, ustanovljeno je da su se oni u prvoj polovini 1994. formirali na ekvivalentnom godišnjem nivou od 27 odsto društvenog proizvoda, a da je za celu 1994. godinu opterećenost privrede gubicima dalje pogoršana ne samo u apsolutnom nego i u relativnom pogledu. Za deo gubitaka rečeno je da predstavlja refleksiju obaveza akumuliranih u prethodnim godinama i da ne odražavaju efikasnost funkcionisanja privrede u tekućoj godini, ali to ih ne čini ništa manje realnim niti umanjuje teret sa kojim guše i sputavaju jugoslovensku privredu. Ništa više ne ohrabruju ni najnovije cifre. Za 1997. godinu Ranković i Ilić za kategoriju koju su nazvali kumulirani gubici navode cifru od 55,3 milijarde dinara. Zvanični podatak o veličini društvenog proizvoda (materijalna koncepcija koja je /više/ konzistentna sa vladajućim računovodstvenim sistemom) za istu godinu definitivno je obračunat (Savezni zavod za razvoj i ekonomsku politiku 1999) i iznosi 90,375 milijardi dinara. Gotovo da je neugodno obračunavati učešće gubitaka u društvenom proizvodu; cifra je zapanjujuća i dostiže čitavih 61,2 odsto. Slika se nešto poboljšava ako se umesto uže, materijalne definicije društvenog proizvoda (GMP) uzme šira definicija, obračunata shodno metodologiji Ujedinjenih Nacija (GDP). Ispostavlja se da je GDP za 26,7 odsto veći od GMP-a , što gornji procenat smanjuje na 48,3 odsto. U dekompoziciju ovih gubitaka, tj. u određivanje mere u kojoj su oni posledica kursnih razlika, te kao takvi refleksija finansijskih odnosa formiranih prethodnih godina, ovde se neće ulaziti. No cifra je dovoljno velika da bi svaka dekompozicija upravo te tako velike cifre dala kao rezultat i vrlo veliki relativni iznos gubitaka koji striktno pripadaju posmatranoj 1997. godini. Prema informacijama Saveznog zavoda za razvoj i ekonomsku politiku, "preneti neto gubitak iz tekućeg poslovanja privrede u 1997." iznosio je 14,8 odsto društvenog proizvoda, što bi mogla da bude mera gubitaka koji se, za razliku od onoga što je refleksija prethodnih godina, mogu pripisati samoj 1997. godini. No, ovo pitanje zahteva i zaslužuje dodatna istraživanja. Prethodna sagledavanja situacije u 1998. godini pokazuju da je stanje na planu ovako posmatrane finansijske efikasnosti privrede u njoj mnogo lošije nego u prethodnoj godini. Isti izvor, naime, za prvo polugodište 1998. navodi da je učešće "prenetog neto gubitka" u procenjenom društvenom proizvodu za taj period dostiglo nivo od čitavih 45,7 odsto. Zbog toga se sumorni zaključci iz ove kratke analize mogu samo pojačati.

Time se, međutim, ne iscrpljuju opaske na temu sumorne i zapravo beznadežne slike naše privrede nezavisno od bombardovanja i iz vremena pre nego što se ono uopšte dogodilo. Uprkos tome što je zbog kašnjenja u prilagođavanju deviznog kursa i, stoga, zbog čestih i dugih dispariteta između tržišnog i zvaničnog kursa, amortizacija u privredi drastično potcenjena, jugoslovenska privreda čitavu deceniju beleži manje bruto investicije nego što iznosi amortizacija. Primera radi, amortizacija je u 1997. godini iznosila 14,8 milijardi dinara, dok su bruto investicije iznosile 13,3 milijard. Sledeća, a u realnom i realističnom izrazu najkrupnija i najpogubnija stavka jesu kamate na naše spoljne dugove. Brojne i po različitim metodologijama izvedene procene ovih kamata konvergiraju ka cifri od oko 750 miliona dolara godišnje. Kamate na staru deviznu štednju, koje kategorijalno ne idu sa kamatama na spoljni dug jer izviru iz obaveza "koje imamo prema samima sebi", posle nasilnog i jednostranog smanjenja kamatne stope od strane države, još uvek dostižu oko 100 miliona dolara godišnje. Bez obzira na drukčiji karakter i tretman, one predstavljaju tvrdu i krajnje neugodnu državnu obavezu, bez čijeg servisiranja neće moći da bude govora o obnovi kredibiliteta, o rehabilitaciji bankarstva, izgradnji tržišta kapitala, pravog povratka u tržišnu privredu, modernizacije, preokreta u aktuelnoj involuciji i ekonomskog opstanka.

Treba zapaziti jednu frapantnu analogiju u ciframa: ukupne kamate na devizne obaveze države sasvim su približne ukupnoj šteti koja je bombardovanjem nanesena infrastrukturnim objektima! I pored toga što ove činjenice većina nije svesna, uključujući i one koji su zaduženi za ekonomsku politiku, SR Jugoslavija je bila, metaforički govoreći, izložena jednom tihom, nedovoljno vidljivom i nečujnom, bombardovanju koje je svake godine odnosilo onoliko koliko je u ovoj tragičnoj godini iznosila ukupna šteta na infrastrukturnim objektima! Važna, možda doslovno najvažnija dijagnostička konstatacija jeste da je pre i nezavisno od bombardovanja jugoslovenska privreda intenzivno gubila kapital, trpela opadanje kapaciteta i klizila involutivnim trendom ka davno prevaziđenim i zabrinjavajuće niskim nivoima razvijenosti. Svemu ovome treba dodati bukvalno šokantan položaj u koji je privreda dopala pre bombardovanja u pogledu nelikvidnosti. Ako se i pre oružanog napada na zemlju takoreći u vazduhu osećao finansijski kolaps, čemu se možemo nadati nakon bombardovanja kad je uništeno mnogo toga što je spadalo u najvažnije proizvodne činioce u celoj privredi? Učestale izjave iz rukovodećih političkih krugova da za obnovu zemlje imamo snage i sredstava sugerišu hipotezu da je tokom poslednje ratne epizode zemlja od nekog sa strane dobila zamašniji devizni iznos, u što je, naravno, nemoguće poverovati.

Trezvena dijagnoza je prvi ali nezaobilazni korak ka ispravnoj ekonomskoj politici i svesnoj akciji na planu prevladavanja teškoća i bezizlaza iz kojih privreda ne uspeva da se iskobelja već godinama. U tom kontekstu teško je razumeti optimističke izjave političara, kao npr. onu G. Matića u Novostima dana na I programu Radio Beograda 24. juna 1999, u kojoj se tvrdi da imamo i snagu, i resurse, i sredstva potrebna za obnovu i rekonstrukciju zemlje. Ako imamo sredstva, onda nam strana podrška nije ni potrebna, te ostaje pitanje kako će to uticati na mobilisanje inostrane podrške u obnovi i rehabilitaciji privrede i društva u celini. Ništa više ne pomažu ni one neprecizne izjave, kao što je ona G. Gajević u istoj emisiji u kojoj se saopštava da smo moralni, politički i vojni pobednik. Kao važan deo dijagnostičke slike, postavlja se pitanje da li nam ta samoproklamovana pobeda daje mogućnost da počiniocima nametnemo plaćanje ratne štete i da li ćemo moći da ih prinudimo ako slučajno propuste ili odbiju da je uredno plaćaju. Deo dijagnoze mora da bude i konstatovanje činjenice da trenutno imamo prekinute diplomatske odnose sa najrazvijenijim i finansijski najmoćnijim zemljama sveta. Ako je naša finansijska situacija bar toliko loša koliko je bila pre bombardovanja, onda ta činjenica može samo dodatno da je oteža.

NEIZVESNOST U FORMULISANJU I REALIZOVANJU EKONOMSKE POLITIKE: Neizvesnost je uvek pritiskala našu privredu i njenu ekonomsku politiku zbog velike nestabilnosti i neprestanih turbulencija koje su dolazile spolja, ali i intenzivno izvirale iznutra. No, najnovija ratna epizoda donela je novu, dodatnu neizvesnost koja bitno menja ekonomski ambijent i stvara situaciju u kojoj izbor ekonomsko- političkih opcija mora doslovno da se vrši u gustoj informacionoj i spoznajnoj pomrčini. Rizici grešaka nesravnjeno su veći nego što su bili ranije. Izvori neizvesnosti su višestruki i svaki je moćan i obilan. Najpre, privreda kojom sada raspolažemo nije isti onaj organizovani sistem niti upravljački objekt kakav je bila pre bombardovanja. Način njenog funkcionisanja jako se izmenio, empirijski parametri koji su ocenjeni na osnovu prethodne, normalne situacije nisu više relevantni i ne mogu i dalje da služe kao orijentir u koncipiranju mera ekonomske politike. Deo kapaciteta je uništen, ali nije poznato kako će se to konačno odraziti na proizvodnju. Moguće je, primera radi, da od šest kapaciteta koji su povezani komplementarnim vezama tehnološke i druge zavisnosti bude uništen samo jedan, a da zbog nedostajućih utrošaka koji dolaze iz tog jednog jedinog kapaciteta bude paralisano svih šest. Nije poznato koliko će komplementarnost između kapaciteta usloviti da proizvodnja izostane i tamo gde nije bilo razaranja i u kojoj će se meri prekinute linije snabdevanja moći sanirati intervencijom iz uvoza. Dalji izvor neizvesnosti je pad kredibiliteta - kako u odnosu na državu koja svoje obaveze sada izvršava manje redovno nego pre, tako i između samih privrednih subjekata koji zbog ratom poremećenih odnosa isto tako lošije izvršavaju svoje međusobne obaveze.

Nije poznato pravo stanje kad je reč o makroekonomskoj stabilnosti. Najprijatnije iznenađenje predstavlja okolnost da za nepuna tri meseca bombardovanja nije bilo ubrzavanja inflacije i da je tržišni devizni kurs mahom mirovao. No, taj fenomen ima i svoju drugu stranu. Cene su dobrim delom bile administrativno fiksirane i veliko je pitanje kakva bi kretanja bila registrovana da je u ratnim uslovima tržištu bilo dozvoljeno da neometano potraži svoje nove ravnotežne konfiguracije.Verovatno je da je u privredi preovladala kombinacija relativno niske otvorene inflacije i nekog stepena skrivene, potisnute (suppressed) inflacije. Ovakva kombinacija je dobra na kratak rok (koji je političarima uvek bliži srcu od dugog), ali iskustvo pokazuje da u nešto dužoj vremenskoj perspektivi potisnuta inflacija eksplodira i da je u krajnjoj liniji porast cena veći nego što bi bio da su tržišna prilagođavanja mogla da se odvijaju svojim normalnim tokovima.

Posebno velika neizvesnost je ona u vezi sa eventualnom finansijskom podrškom iz inostranstva za obnovu i rekonstrukciju jugoslovenske privrede. Mogući scenario razvoja sa podrškom toliko se razlikuje od onoga bez podrške da je pravi hazard da se razlike između njih čak i preliminarno pokušavaju kvantifikovati. Sa najmerodavnijih mesta najrazvijenijih zemalja čulo se za vreme i posle bombardovanja da su već u opticaju i ozbiljno se razmatraju opcije intenzivnog finansijskog i drugog angažovanja na ekonomskoj rekonstrukciji (i) Jugoslavije. Međutim, uporno se ponavlja, i to na način koji ne ostavlja prostora za alternativna tumačenja, da ne može biti nikakve saradnje sa postojećim, uže shvaćenim političkim vrhom Srbije i Jugoslavije. Ako se proceni kao tačno (1) da će bez personalnih promena u vlasti Jugoslavija zaista biti zaobiđena u predstojećoj velikoj međunarodnoj akciji na ekonomskoj konsolidaciji jugoistočne Evrope, i (2) da bi u slučaju personalnih promena bila uključena u taj veliki međunarodni razvojni program, onda je ekonomska politika, i politika uopšte, stavljena pred težak i veoma mučan izbor. O tačnosti (1) i (2) iz prethodne rečenice moguća su, dakako, legitimna sporenja, ali ako se oni prihvate čak i samo kao probabilističke propozicije, kao uslovi koji bi mogli da se realizuju sa određenom verovatnoćom, izbor ostaje i dalje neugodan i krajnje dramatičan. Onaj ko prihvati (1) i (2) - bilo kao sigurne ili tek kao probabilističke uslove - moći će da izračuna koliko zemlju staje personalni kontinuitet vlasti u Srbiji i Jugoslaviji.

Ekonomisti ne mogu a da u svoje analize ne uključe i čisto političke činjenice. Ako bi njih pokušali da izbegnu, lišili bi sebe mogućnosti da objasne najvažnije promene koje se događaju u privredi. Odrekli bi se dragocenog i, zapravo, doslovno neophodnog uvida u najvažnije uzročne faktore. U ovom slučaju, međutim, neko neposredno političko eksponiranje nije potrebno. Dovoljno je da sa punom verodostojnošću, precizno i činjenički tačno, opišu dva alternativna scenarija razvoja, sa međunarodnom podrškom i bez nje. Stručnjaci za spoljnu politiku i međunarodne odnose mogli bi da ocene istinitost, odnosno verovatnoću (1) i (2) iz prethodnog pasusa. Političari bi onda mogli meritorno da biraju. Stručnjaci ionako nisu ovlašćeni da vrše izbor; taj mandat imaju samo političari. No, važno je da političari znaju šta biraju i stručnjaci su pozvani da im raspoložive opcije što tačnije i što plastičnije opišu. Jer, političarima sigurno treba da se kaže istina, ali to nije dovoljno. Njima mora tako da se predoči istina da bude osigurano da će je oni zasigurno razumeti. Prilagođavanje u međuvremenu ostaje ključna reč, jer oni koji nisu mogli ili hteli da se prilagode, gubili su trku sa vremenom i postepeno propadali. Prvi uslov da se izbegne ovo umiranje na rate jeste da se shvati da ćemo morati da se menjamo mi, a ne svet koji nas okružuje zarad nas.