Na licu mesta

Ima li Srbije na Kosovu

Albanci su se svojski potrudili da izbrišu sve simbole koji podsećaju na Srbiju

Ukoliko ste namerili ovih dana da se zaputite kolima na Kosovo, proverite na karti gde se tačno nalazi granica onoga što smo nekada zvali "uža Srbija" sa "južnom srpskom pokrajinom" i dobro zapamtite poslednje selo pre granice na srpskoj strani. Tu se obavezno zaustavite i skinite tablice sa automobila, naravno ako vozite automobil registrovan u Srbiji. Iako je narod uveo ovaj običaj plašeći se da bi radikalni Albanci prepoznavši automobil iz Srbije mogli da ga zaustave i maltretiraju putnike (ako ne i nešto gore), tu se ne iscrpljuju svi razlozi za takav postupak. Sva vozila koja ovih dana idu Kosovom uredno nose tablice zemalja iz kojih potiču (Albanije, Makedonije, samog Kosova, Velike Britanije, Hrvatske...), osim vozila iz Srbije, čime ste vi opet obeleženi. Međutim, skidajući tablice vi činite gest koji lokalno, većinski albansko, stanovništvo uvažava. Vi odbacujete jedan od simbola srpske državnosti i priznajete postojanje nekog drugog sistema u kome Srbi nisu rado viđeni ukoliko ne pokažu spremnost da taj sistem bezrezervno poštuju.

ČETIRI PRIVREMENE VLADE: Danas na Kosovu gotovo ništa od srpskih državnih institucija ne funkcioniše. Ne rade banke, pošte, prodavnice, opštine. Među prvima koji su napustili Kosovo sa policijom i vojskom bili su predstavnici lokalne izvršne i sudske vlasti, čime je stvoren vakuum koji se prvih nekoliko dana popunjavao uglavnom haosom. Funkcioneri su često odlazili u velikoj brzini, vodeći pre svega računa o svojoj ličnoj imovini, a ostavljajući nezbrinute arhivu i dokumentaciju po preduzećima, opštinama i sudovima. Predstavnici KFOR-a koji su posle izvesnog vremena preuzimali službene zgrade (nakon proveravanja da li su minirane) tvrde da je pronađena dokumentacija u njima nekompletna ili uništena.

Trenutno na Kosovu na ovaj ili onaj način funkcionišu četiri vlade, dve albanske (Taćijeva i Bukošijeva), jedna međunarodna (Serđa Viera de Mela) i privremeno Pokrajinsko izvršno veće na čelu sa Zoranom Anđelkovićem. Od sve četiri vlade samo ova poslednja nema budućnost, odnosno ima obavezu da u neodređeno dugom prelaznom periodu (a verovatno u narednih nekoliko nedelja) preda vlast civilnoj upravi UN-a. Zoran Anđelković Baki, predsednik izvršnog veća, ne vidi u tome nikakvu tragediju: "Pa naše izvršno veće se i zove privremeno", objašnjava Anđelković za "Vreme" spemajući se da ode na kratko za rodni Varvarin. Njegova kancelarija, a odnedavno i boravište, nalazi se u zgradi Pokrajinskog izvršnog veća, inače teško oštećenoj prilikom bombardovanja obližnje pošte. Od pre nekoliko dana, zgradu čuvaju britanski padobranci, što ne sprečava na Kosovu preostale Srbe da se svakodnevno tu pojavljuju u nadi da će im njihova država rešiti probleme.

Iako Anđelković to odbija da komentariše, od dolaska KFOR-a on je za Srbe na Kosovu postao jedini simbol srpske vlasti.

"Ljudi dolaze i ne veruju da je on tu", govori jedan od momaka iz Anđelkovićeve pratnje. "Onda ih ja pitam da li žele da ga vide, pa ih uvedem gore, pokažem im ga i oni mi onda kažu 'e sad mi je lakše'." "Na Kosovu su ugrožene osnovne institucije života, institucija privatne svojine, privatnosti i pravo na rad", odgovara Anđelković na pitanje o tome kako funkcionišu državne institucije na Kosovu. "Prema tome, ako to nije zaštićeno, kako da pričamo o nekim drugim institucijama?"

Prema Anđelkoviću, nakon prestanka rada Privremenog izvršnog veća, budućnost srpskog političkog i društvenog organizovanja na Kosovu bila bi narodna skupština:

"Treba formirati skupštinu ili slični organ koji će predstavljati Srbe u ovim razgovorima sa drugim nacionalnim zajednicama i civilnim vlastima UN-a. Takvo organizovanje je, uostalom, predviđeno i dokumentom iz Rambujea. Iz svakog sela, iz svakog mesta izabrali bi se predstavnici koji mogu da zastupaju Srbe. Njihov mandat ne bi bio duži od par meseci, najviše do kraja godine, kako bi se kada se svi Srbi vrate na Kosovo izabrao jedan trajniji organ koji može da ih zastupa."

ULOGA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE: Srbe na Kosovu trenutno zastupaju, pored Anđelkovića, i Srpski pokret otpora, na čelu sa Momčilom Trajkovićem, i Srpska pravoslavna crkva. Predstavnici UN-a i KFOR-a daju SPC-u i Momi Trajkoviću najmanje jednak značaj koliko i predstavnicima zvaničnih srpskih vlasti. Otac Sava Janjić, jedan od stalnih učesnika u pregovorima sa UN-om i predstavnicima Albanaca na Kosovu, ne vidi u tome nikakvu novost:

"Mi radimo isto što smo radili i ranije. Razlika je u tome što su neki drugi otišli pa se naš glas sada bolje čuje i više uvažava."

Ipak, iako su se mnogi Srbi sklonili u manastire pred navalom osvetoljubivih izbeglica i članova (što lažnih, što pravih) Oslobodilačke vojske Kosova, malo njih veruje da crkva zaista može i da ih zaštiti. Zoran Anđelković u tome vidi i problem legitimiteta:

"Pa, molim vas, kako može pop da predstavlja narod? U demokratskom društvu, narod mogu da vode samo legitimno izabrani predstavnici."

Uprkos tome, predstavnici SPC-a i Srpskog pokreta otpora u stalnom su kontaktu sa civilnom upravom UN-a, u čijoj organizaciji su se već nekoliko puta sastali sa predstavnicima UČK-a, na čelu sa Hašimom Tačijem. Tema razgovora bile su, pre svega, garancije da će srpski narod moći nesmetano i bezbedno da živi na Kosovu. Zoran Anđelković nije bio pozivan na te sastanke, mada on ne smatra da bi mu u društvu sa Tačijem bilo neprijatno:

"Znate šta, vreme je takvo i svako ima pravo da izabere ko će da ga predstavlja, to je njihovo ogledalo prema svetu. Meni nije bitno ko je na drugoj strani nego o čemu se razgovara i šta se potpisuje. A još važnije je da li neko može na svoju ruku da preuzme odgovornost da predstavlja nacionalnu zajednicu, bez toga da je našao formu da se na pravi način zadovolji legitimnost predstavljanja jedne nacionalne zajednice."

Što se tiče same nacionalne zajednice o kojoj je reč, ona je daleko od sposobnosti da se na bilo koji način organizuje. Navikli da svoje probleme rešavaju preko države, sada kada ta država više nije prisutna i ne može da im pruži zaštitu, oni su potpuno nemoćni i defetistički raspoloženi. Osim u srpskim enklavama poput Gračanice, Kosovog Polja i dela Kosovske Mitrovice, na Kosovu više nema srpskih prodavnica ili fabrika - ni privatnih, ni državnih. Privatne su zatvorene, državne su preuzeli kosovski Albanci. Albanci zahtevaju da se poštuje princip da stanje mora da se vrati u 1990. godinu kada su, smatraju oni, Albanci sistematski isterivani sa posla. Prema njihovom mišljenju svi koji su se zaposlili nakon te godine, a to su listom Srbi, smatraju se uzurpatorima i nelegalno zaposlenima, te ne mogu da ostanu na svojim radnim mestima.

Čak i uz uvažavanje stava da su Albanci na Kosovu gotovo deset godina bili žrtve represije srpskog režima, takav način rešavanja problema teško da bi se mogao uklopiti u bilo kakav pozitivan pravni sistem, koji Ujedinjene nacije treba da uvedu na Kosovu. Međutim, kada se pravnim ekpertima UN-a postave pitanja u vezi sa privatnom svojinom i pravom na rad, oni naprosto zakolutaju očima.

PRAZNA ŠKOLJKA: Pravni savetnik Serđa Viera de Mela, Hansjerg Strohmajer, u razgovoru za "Vreme" govori da je još uvek rano za takva pitanja.

"Morate da razumete da smo mi tek u formiranju, da tek uspostavljamo osnovne pravne institucije kao što su sudovi. Najpre treba da zaštitimo egzistenciju svih ljudi na Kosovu, pa ćemo moći da se bavimo drugim pitanjima koja su takođe važna."

Strohmajer ima dvoipogodišnje iskustvo iz Sarajeva, ali on smatra da se ovde radi o drugačijem problemu.

"Kada smo došli na Kosovo mi smo ovde zatekli nešto što bi se moglo opisati kao prazna školjka. Institucije su postojale, ali nikoga nije bilo u njima, većina ljudi je otišla."

Praveći pravi slalom između konkretnih pitanja vezanih za probleme Srba na Kosovu, Strohmajer se čvrsto držao osnovnog principa kojim se UN vodi, a to je da se kao osnov za pravno delovanje koriste jugoslovenski savezni zakoni, osim ukoliko nisu u suprotnosti sa međunarodnom pravnom praksom i ljudskim pravima. Kao primer navodi član 74 tačku 2 Krivičnog zakona, po kome sudija može pod određenim okolnostima da zabrani okrivljenom susret sa advokatom.

"Mi smo dosad organizovali jedno sudsko veće u kome se nalaze dvojica Albanaca, jedan Srbin i jedan Musliman. Imamo i dvojicu istražnih sudija i četiri tužioca, kao i panel od trojice sudija koji primaju žalbe. Imamo na raspolaganju zgrade suda u Prištini i Prizrenu, ali trenutno smatramo da je mnogo produktivnije ako sudije odlaze na lice mesta."

U ovoj fazi, on još uvek nema pravi savet za ljude koji traže pravnu zaštitu. Zasad mogu da angažuju advokata koji ima kancelariju registrovanu u Jugoslaviji.

"Takvih ima dosta na Kosovu, i Srba i Albanaca, koji rade profesionalno i ne prave pitanje o nacionalnosti svojih klijenata. Lično poznajem neke od njih", tvrdi Strohmajer. Što se tiče ličnih dokumenata, UN namerava da se osloni delimično na arhivu koja je preostala, delimično na izbeglička dokumenta izdata od UNHCR-a, a računa se i da je veliki broj Albanaca uspeo da sačuva bar neki od ličnih dokumenata koje su izdale srpske vlasti. Na pitanje da li će se obratiti za pomoć i saveznom ministarstvu za pravosuđe, Strohmajer odgovara da oni nameravaju da sarađuju sa svakim ko može da im pomogne da se pravni sistem na Kosovu uspešno i brzo uspostavi, trudeći se da u odgovoru ne bude previše direktan.

TELEFONI U HAOSU: U međuvremenu, stanje na Kosovu se pomera od haosa ka kontrolisanoj anarhiji. Ne postoje carine i porezi, dozvole, inspekcije. Jedino o čemu mora da se vodi računa su ograničenja koja uvodi KFOR, poput policijskog časa koji je na snazi u nekoliko gradova na Kosovu i počinje već u pola devet uveče. Rad komunalnih službi delimično finansira UN, dok se većina stvari još uvek radi na "o-ruk".

Početna euforija kod Albanaca pomalo je splasnula, što se pre svega vidi na monetarnom planu. Nakon što je tokom prvih nekoliko dana nakon odlaska vojske i policije dinar nezvanično ukinut kao sredstvo plaćanja (crni kurs je u jednom trenutku bio dvadeset dinara za nemačku marku), emocije su splasnule jer količina deviza koje su na Kosovu u opticaju nije bila dovoljna, da ne govorimo o komplikacijama kod vraćanja kusura (jedino što na Kosovu funkcioniše je trgovina na malo). Dinar je tako vraćen u prodavnice i restorane na mala vrata, kurs se stabilizovao oko trinaest dinara za marku i nikakva dalja ograničenja se ne pominju, mada su sve cene istaknute u markama. Što se robe tiče, preovlađuju proizvodi iz Grčke i Makedonije, mada proizvodi iz Srbije nimalo ne zaostaju. Radi se, najverovatnije, o zalihama koje su trgovci pre rata uspeli da sklone na sigurno mesto pa ih sada rasprodaju. Zasad niko nije previše raspoložen da priča o nabavci novih količina.

Jedina stvar koja je pod čisto srpskom kontrolom, a i dalje funkcioniše, doduše sa promenljivim kvalitetom usluge, jeste mobilna telefonija. Od svih srpskih preduzeća, KFOR se potrudio da zaštiti samo MOBTEL iz krajnje praktičnih razloga. S obzirom na to da UN i KFOR koriste u Prištini preko 6000 mobilnih telefona, uglavnom iz Makedonije i Velike Britanije, funkcionisanje ovog sistema im je od strateške važnosti. Mobilne telefone imaju još samo Srbi i tek poneki Albanac koji ga je dobio preko srpske veze ili ga je doneo iz Makedonije.

Konačno, poslednjih dana Albanci su svojski radili na brisanju svih simbola koji bi mogli da podsete na dugogodišnju vladavinu Srba. Svi ćirilični natpisi na radnjama i po ulicama su brisani (dvojezičnost je bila obaveza na Kosovu), a ostavljani su samo albanski. Naravno, jugoslovenske i srpske zastave su skinute - ostale su samo dve u kancelariji Zorana Anđelkovića, skupa sa slikom predsednika Jugoslavije - a zamenile su ih albanske koje se vijore iz radnji i stanova. Skinute su i oznake sa većine institucija, tako da sa izuzetkom zgrade Pokrajinskog izvršnog veća na Kosovu više nema nikakvih simbola srpske državnosti.

Čak ni onih nezvaničnih. Mladi Albanci su se prvih dana svojski potrudili da prebrišu srpske grafite po Prištini, zamenjujući ih sa svojim "UČK", "LKČK", "BIA". Šetajući centrom vaš reporter je u jednoj od ulica ipak primetio jedan koji je nekako pretekao, a na njemu piše "JUL JE COOL".

Zoran Stanojević

Dani nezavisnosti u Prištini i Gnjilanu

U petak 2. jula oko pola sedam uveče, u samom centru Prištine, grupa mladih Albanaca izašla je iz nekoliko automobila, povadila zastave i na iznenađenje novinara koji su smešteni u obližnjem hotelu Grand počela njima da maše kličući Kosovu, NATO-u, Americi, Drenici i Ademu Jašariju. U nedostatku pravih vesti, novinari su se sjurili da pribeleže šta se to događa, a grupa mladih je postajala sve veća i veća, tako da su negde oko pola osam sve glavne saobraćajnice u gradu bile blokirane. Na ulicama je sada već bilo više hiljada ljudi koji su mahali zastavama, vozili se u koloni u krug (sa neverovatnim brojem ljudi na krovu vozila bilo da se radi o automobilu, autobusu ili kamionu, blago limarima). Neobaveštenima je konačno objašnjeno da je na taj dan pre devet godina proglašena nezavisnost Kosova.

Fešta se produžila do kasno u noć, a sa mrakom su okupljeni postajali sve agresivniji. Oko devet uveče prolomili su se prvi pucnji iz pištolja, da bi ubrzo počelo da radi i automatsko oružje. Negde oko ponoći dogodio se dosad najozbiljniji incident između vojnika KFOR-a i kosovskih Albanaca. Grupa od desetak momaka, od kojih je najmanje jedan imao automatsku pušku, pucala je na zgradu Pokrajinskog izvršnog veća u kojoj je u tom trenutku bilo oko pedeset Srba, uglavnom funkcionera. Britanski specijalci koji su te večeri obezbeđivali zgradu ocenili su da taj napad ugrožava i njihovu bezbednost i kako se Albanci nisu odazvali njihovom pozivu da bace oružje i udalje se, otvorili su vatru, ubili dvojicu i ranili još dvojicu revolveraša. Centar grada je brzom akcijom ispražnjen, mada je većina demonstranata ionako već kretala kući. Sutradan je sprovedena istraga čiji rezultati još uvek nisu objavljeni, dok je zvanično objašnjenje bilo da su specijalci reagovali u skladu sa okolnostima. I pored ovog incidenta, Albanci nisu pokazali nikakvu promenu raspoloženja prema NATO vojnicima, koje inače doživljavaju kao svoju vojsku.

Samo dva dana kasnije, u nedelju četvrtog jula, građani Gnjilana su tu svoju ljubav imali prilike da demonstriraju u povodu dana nezavisnosti države koja ih je po njihovom mišljenju najviše zadužila - Sjedinjenih Američkih Država. Većina prodavnica je istakla natpise na kojima je na engleskom pisalo "Srećan vam Dan nezavisnosti" uz provizorne američke zastave, a grad je osvanuo u grafitima na kojima su bili simboli zemalja NATO-a i jedinice američkih marinaca smeštene u ovom gradu.