Moravski ponton generala Ojdanića

Zvanično otvoren, nezvanično radi

Most kod Mijatovca vojska napravila za jedan dan, general Ojdanić zvanično ga otvorio, a dežurni kapetan za "Vreme" kaže: "Most radi, ali nezvanično".

Od skretanja za Jagodinu autoputem se dalje ne može. Znakovi "obavezan pravac" usmeravaju vozila ka izlazu i naplatnoj rampi. Dalje se do Ćuprije ide sporednim putem. "Blic" je 1. jula, pozivajući se na Auto-moto savez Srbije, objavio vest da pontonski most preko Velike Morave, kod sela Mijatovac nadomak Jagodine, nije u upotrebi, te da se ne zna kada će "radovi na njegovoj sanaciji" biti gotovi. Pontonski most je, pisao je Blic, ne navodeći izvor sledeće informacije, dva dana posle svečanog otvaranja poplavila nabujala Morava. Nije bilo žrtava, kaže "Blic", ali je jedan kamion završio u vodi.

Kada smo na naplatnoj rampi pitali kako da stignemo do mosta kod Mijatovca, mladić u naplatnoj kabini nam je rekao: "Peške". A pontonski most? "To je bilo samo za televiziju", objašnjava on. (Kada smo nekih pedeset kilometara bliže Beogradu obilazili, preko Velikog Orašja i Velike Plane, srušeni most na rečici Jasenici, pitali smo starijeg policajca koji je regulisao saobraćaj da li radi ponton na Moravi. Odgovorio nam je: "Ma to je odmah odnela voda.")

Ovaj most je 21. juna svečano pustio u rad general armije Dragoljub Ojdanić, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije. Posle presecanja vrpce, general Ojdanić izvršio je smotru pripadnika inženjerijske jedinice Kragujevačkog korpusa koja je postavila most. Najavljeno je da će se traka od Niša ka Beogradu rekonstruisati, a za onu u obrnutom smeru će se za tri do četiri meseca izgraditi novi most. Privremeni mostovi su postavljeni za jedan dan, uz još jedan dan pripreme. Svečanom otvaranju su prisustvovali i Nikola Šainović, potpredsednik savezne vlade, Dejan Kovačević, republički ministar građevine, i Milutin Mrkonjić, direktor CIP-a.

LJUTI NA NOVINARE: Ipak nismo išli peške. Provezli smo se kroz Jagodinu, pa putem prema Ćupriji. Ubrzo smo skrenuli prema selu Mijatovac. Mirno, umiveno seoce. Sišli smo sa asfalta, na makadam, i kroz drveće i šiblje ubrzo ugledali Moravu i gomilu zgužvanog betona, pored reke i u njoj. To su ostaci mosta na traci autoputa od Beograda ka Nišu, koji je 8. maja, oko 14:25, srušila NATO avijacija. Tada je povređeno četvoro rumunskih novinara. Grupa rumunskih novinara pratila je posetu delegacije grada Piteštija, koja je boravila u Kragujevcu, gradu pobratimu, gde je dopremila humanitarnu pomoć radnicima "Zastave". Meštani Mijatovca kažu da je tada jedno od vozila sa humanitarnom pomoći upalo u Moravu.

Iza ostataka mosta čuje se brundanje i brektanje. Sa druge strane betonskog džumbusa jedan veliki buldožer, valjci, kamioni. Nasipaju kamenjem obalu Morave, pa utabavaju. Nailazimo na jednog vojnika. Mlad momak, u pancirnom prsluku i sa automatskom puškom, obučen po propisu, stražar. Sa nas lije znoj, temperatura je dobrano preko trideset. Momak nas dočekuje ljubazno, uz osmeh. Pitamo s kim bismo mogli da razgovaramo, on pokazuje rukom ka reci: "Eno, svi su tamo, i pukovnik." Okrećemo glave i ugledamo most, pontonski, širok, dugačak, preko njega prelazi automobil.

Penjemo se na most i prilazimo grupi oficira. Jedan omanji, stariji, nosi oznake pukovničkog čina, pa njemu objašnjavamo ko smo i šta hoćemo. Kad čuje da smo novinari, visoki kapetan sa sjajnim revolverom za pojasom upada: "Pa ćete da napišete kao oni..." "Ćuti!", obrecnuo se grubo gospodin pukovnik. Potom se obratio nama, kaže, možete da gledate i da fotografišete, ali dalje od vojnika i ne uzimajte izjave. Odgovaramo sa "razumem" i udaljavamo se.

Posle nekoliko minuta pukovnikov džip staje pored nas. Sada smireni pukovnik kroz prozor kaže: "Mi smo mnogo ljuti na sve novinare. Ali, idite kod kapetana, on će vam objasniti zašto pontonski most ne može da bude poplavljen."

"Zato što pluta", odgovorio nam je kapetan kada smo mu disciplinovano preneli pukovnikovo pitanje. Kapetan je u stvari vrlo ljubazan. Kaže: "Pitaj šta hoćeš, ali ti ime neću reći. Tekst iz 'Blica' još čuvam, neću to nikad zaboraviti. Zvali su me prijatelji koji znaju da sam ja ovo gradio. Nisam mogao da ih ubedim da nije onako kako piše. Most nije poplavljen, nije ga odnela reka i nijedan kamion nije pao sa njega u vodu."

Drugi most koji autoput kod Mijatovca prelazi Veliku Moravu, onaj prema Beogradu, još stoji, iako je i njega 14. maja, oko 13:30, NATO pogodio sa četiri projektila. Na sred kolovoza zjapi rupa prečnika tri-četiri metra, iz koje viri zamršeno klupko gvozdenih šipki armature. Ponton je vezan čeličnim sajlama za stubove neporušenog mosta. Pontonski most je čvrst, ni traga od ljuljanja i podrhtavanja koje je vaš reporter očekivao. Sa druge strane, nizvodno, šest čamaca remorkera (imaju i točkove koji malo vire iz vode) pridržavaju ga ili guraju na mesto, ako treba. Na drugoj obali Morave se takođe uređuje prilaz.

EKSTREMNE OKOLNOSTI: Most ima svoja sidra koja se bacaju uzvodno. U slučaju mijatovačkog pontonskog mosta nije tako urađeno, već su sidrena užad vezana za stubove oštećenog mosta, jer je tako čvršće. "Drugi most, koji je pao u Moravu, napravio je na tom mestu brzake", kaže kapetan, pokazujući na mesto gde reka kao da vri. "To stvara veće opterećenje na pontonski most, ali on ipak sasvim čvrsto stoji." Kapetan objašnjava da je, kada je most postavljan, reka bila viša i voda brža, preko četiri metra na sat. Most, kaže, eventualno može da odnese voda, ali su za to potrebne stvarno ekstremne okolnosti.

Most je širok šest i po metara, nosivost mu je 60 tona, a sada je dugačak 106 metara, kaže kapetan. Zašto "sada"? "Pontonski most pliva, i zato mu dužina mora odgovarati širini reke. Zato je on sastavljen od delova dužine 6,75 metara, koji se vade kada vodostaj pada i dodaju, kad reka raste", objašnjava kapetan. Iz tog razloga pontonski most mora imati posadu, koja ga stalno opslužuje. Dok smo mi gledali, grupa vojnika je izvadila jedan od segmenata mosta, a potom je buldožer "malo" popravio prilaz, gurnuvši u reku gomilu kamenja.

Dobro, kad je sve tako, zašto most ne radi? "Radi, ali nezvanično", odgovara kapetan. Zaista, dok je ekipa "Vremena" bila u blizini mosta, preko njega je prešlo desetak civilnih automobila. "Zvanično je most zatvoren za saobraćaj zbog uređenja prilaza", nastavlja kapetan. Prilaz je prvo bio zemljani, pa bi automobili i kamioni ubrzo od njega napravili kaljugu. Osim toga, luksuzniji automobili, pa i kamioni nisu mogli da se popnu na most jer su niski. Sada se završava nasipanje prilaza kamenom. Ubrzo će biti pušten saobraćaj, da malo utaba kamen, pa će prilaz potom biti asfaltiran.

Kapetan nas vodi na preostali most preko Morave. Preko one rupetine postavljena je čelična konstrukcija sa debelim daskama na podu. "Ovo je lansirna konstrukcija 'Bejli', američka, najbolja koja postoji", upoznaje nas kapetan. Opet tehnički podaci: dužina 48,5 metara, širina četiri metra, nosivost 40 tona. Ali površina ovog mosta je za oko sedamdeset santimetara viša od nivoa mosta na koji je postavljen, a prilaza nema.

VOJSKA SVOJE ODRADILA: Jedna grupa mladića u uniformama upravo radi na tome. Na rukama nose čelične nosače teške oko 400 kilograma. Na onoj vrućini jednome polazi krv na nos. Sklanjaju ga u hladovinu - zaklon od jednog šatorskog krila, namešten takođe na vrelom asfaltu. "Ovo su sve uradili rezervisti, a ne regularna vojska", ponosno kaže kapetan. Pontonski most sklopili su inženjerci Vojne pošte 3957 iz Ćuprije, a lansirni "Bejli" vojnici VP 4135 iz Šapca. I ovaj privremeni most će biti završen uskoro, ali starešina s kojim razgovaramo ne zna da nam kaže tačno kad. "Pravo da ti kažem, vojska je uradila svoje. Odugovlače ova civilna građevinska preduzeća, koja uređuju prilaze", u poverenju će kapetan.

Onaj momak na naplatnoj rampi je ipak bio u pravu. General Ojdanić je 21. juna "otvorio za saobraćaj" i lansirni most, kojim je, pisala je tada "Politika", premošćeno oštećenje na neporušenoj traci autoputa. General armije je tada naglašavao da je Vojska Jugoslavije zadatak dobijen od vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića izvršila za jedan dan. Ojdanić je na svečanosti rekao da se time približava Evropa i Azija, izbegavaju preopterećenja i zastoji koji nastaju zaobilaženjem i omogućava građevinarima da rade na sanaciji porušenog mosta bez prekida saobraćaja. A privremeni mostovi ni dan danas nisu završeni. Da ne pominjemo okolnost da nikad nigde nijedan načelnik generalštaba nije svečano, presecanjem vrpce, otvorio pontonski most. Postavljanje ovih konstrukcija trebalo bi da za inženjerce bude rutinska stvar.

Zvuči apsurdno, ali čak i onome što se u Srbiji zove privredom u stvari više odgovara to što most na Moravi ne radi. Na povratku, u Jagodini, stajemo pored plastične flaše napunjene zelenom tečnošću, koja je ostavljena na usijanom pločniku. Ubrzo se, iz hladovine jedne obližnje garaže, pojavljuje vlasnik ove "benzinske pumpe". Priča da mu posao lepo ide otkad je put za Ćupriju postao autoput za Niš. "Inače, ovi Jagodinci dođu po litar, dva, pet. Ništa."