Post-festum "Euro'99"

Medalja našeg razočaranja

Svi imaju pravo da budu nezadovoljni, ali niko nema pravo da omalovažava i potcenjuje momke koji su do juče bili nacionalni idoli samo zato sto su "tek treći" u Evropi

(Od specijalnog izveštača "Vremena" iz Pariza)

Nažalost, bili smo u pravu kada smo u prošlom broju "Vremena" konstatovali da "što takmičenje odmiče, naš optimizam splašnjava".

Nažalost, bio je u pravu i Predrag Danilović rekavši u intervjuu za naš list da "moramo biti spremni i da jednog dana siđemo sa vrha na kome smo deset godina". Silazak se desio brže nego što je i sam Danilović očekivao, ali spremnost da se treće mesto u Evropi prihvati kao trenutna realnost nije u domaćoj javnosti naišla na preveliko razumevanje. Od zvaničnika, "plave" je na granici kod Horgoša dočekao samo ministar sporta Velizar Đerić, čovek koji bi ih dočekao i da su bili osmi zato što voli sport i sportiste, a ne zato što je ministar. Ostali zvaničnici koji su koliko prošle godine pravili velelepni doček posle Atine, a pre dve godine, na povratku iz Barselone, bukvalno "oteli" reprezentaciju opoziciji da ona ne bi pravila sebi političke poene organizacijom dočeka, ovoga puta su otćutali. Tek smo treći u Evropi. Kakav neuspeh! Gotovo bruka! Neki domaći analitičari liče na onu grupu navijača iz "Bersija" koja je uporno, bodreći "plave", vikala "ne damo Kosovo".

Bolje bi bilo da su vikali "ne damo zlato", ali ni to ne bi pomoglo.

Kosovo su nam uzeli silom, zlato - milom. Razlika je u tome što zlato, na isti način, možemo vratiti kroz dve godine u Turskoj...

NESPREMNI I NEKOMPLETNI: Jednu stvar treba reći glasno i jasno: treće mesto u Francuskoj nije nikakav podvig, očekivalo se i želelo više, ali isto tako nije nikakva katastrofa. Kada bismo u mnogim drugim sferama bili treći s vrha, a ne treći s repa, gde bi nam bio kraj? Zato oni koji su državu doveli na "izvrsno" 47. ili 48. mesto u Evropi (od 50) imaju najmanje prava da se ljute što im je izmaklo jedno propagandno slikanje sa pobednicima. Narod i navijači još i mogu malo da budu nezadovoljni, ali će, kao i uvek, brzo zaboraviti i oprostiti pošto jedno malo razočarenje nije ništa u poređenju sa svim radostima koje su košarkaši priredili tom istom narodu i koje će, sigurni smo, prirediti opet. Već u Sidneju iduće godine.

Zašto smo bili (samo) treći ? Zato što je tim došao nespreman i nekompletan na jedno veliko takmičenje. A nespreman je došao zato što su okolnosti bile takve, što je okupljanje počelo u ratnim uslovima, što je dolazak igrača kasnio iz više ili manje opravdanih razloga, što se Divac uključio deset dana pre prve utakmice, što se pred polazak za Francusku povredio Peđa Stojaković, naša najveća nova nada i najbolji igrač u pripremnom periodu, što Đorđević i Rebrača nisu ni došli. A kad maleri krenu, nikad kraja. U Tuluzu se razboleo Gurović, povredio Topić, u Pou smo izgubili prvog pleja Sašu Obradovića (operisao tetivu, najmanje četiri meseca pauze), povredio se i Lukovski, Stojaković je došao iscrpljen infuzijom i osmodnevnom pauzom u treningu i ispostavilo se da smo bili sa čovekom manje... Da li se u takvoj situaciji moglo više? Možda i jeste, ali pošto nijednu od prethodnih sedam utakmica "plavi" nisu odigrali ni 20 minuta u punom ritmu, bilo je iluzorno očekivati da se to dogodi u osmoj, u duelu sa jednom spremnijom i inspirisanijom Italijom, majstorski vođenom rukom Boše Tanjevića. Naš tim je pokazao koliko može kada je od -18 došao do +2, ali se to dogodilo prerano, u 33. minutu, do kraja je preostalo mnogo minuta a malo snage. Da je igrao prošlogodišnji tim iz Atine, 50 odsto spremniji od ovogodišnjeg, ni po jada. Ovako, sa samo jednim asom u vrhunskoj formi (Bodirogom), samo sa Danilovićem negde blizu svojih mogućnosti, više se nije moglo. Bar da nam je bio Saša Obradović, da "složi" neku trojku, organizuje neki napad, otrči neku kontru... Lukovski je hteo, igrao je sa ogromnim otokom na butnom mišiću, ali nije mogao. Bodiroga je bio sve i svja u našem timu, najbolji strelac, skakač, asistent, najviše minuta, najviše faulova nad njim, sve "naj, naj", ali košarka je ipak kolektivni sport...

TIM I ZA ATINU: Francuska '99. je pokazala da je proces adaptiranja na reprezentaciju spor i dug. Najbolje je to osetio Dragan Tarlać od koga se mnogo očekivalo, a nije mogao mnogo da pruži. Milan Gurović je zadovoljio, počeo je nervozno (posle bolesti), ali je potom nekoliko utakmica odigrao odlično, posebno u odbrani. Ostaje pitanje zašto nije dobio ni minut protiv Italije? Peđa Stojaković je ispao lekarska "pogrešna procena", ali svi su želeli najbolje i ne treba zameriti. Bio je na prvom velikom takmičenju, osetio atmosferu, kada se dogodine vrati za Sidnej sa još jednom NBA sezonom na leđima biće ono što se od njega očekuje-nosilac igre, budućnost naše košarke. U Sidneju će još uvek povući veterani i stari asovi (Divac, Đorđević, Danilović, Obradović, Lončar), ali najlepše od svega je što sa Jarićem, Rakočevićem, Stojakovićem, Gurovićem, Tarlaćem, možda i Aleksandrom Radojevićem (12. "pik" na poslednjem "draftu" kao najbolji Evropljanin) predvođene Bodirogom i Rebračom, imamo tim i za Atinu 2004. Kolika je to prednost, videće se u godinama i takmičenjima koje dolaze. Gledano iz te perspektive, bronza iz Pariza je ipak uspeh, sviđalo se to nekome ili ne. Samim igračima, naviklim na finala i prva mesta, poraz od Italije pao je teže nego mnogima koji ih kritikuju, ali ako bi se tražila najbolja selekcija Evrope poslednje decenije izbor može biti samo jedan: Jugoslavija.

Od Atine '87 (bronza za Divca i Đorđevića) do Pariza '99 (opet bronza za Divca) stale su četiri zlatne medalje (Danilović '89, '91, '95, '97, Divac ima jednu manje jer nije igrao u Barseloni '97), olimpijsko srebro iz Atlante '96 i svetsko zlato iz Atine '98 .

Niska će, budite uvereni, biti nastavljena jer se okolnosti pod kojima je ove godine ekipa krenula na EP i maleri koji su je pratili na njemu, nadamo se, nikada više neće ponoviti.

Vladimir Stanković