Nemačka

Protiv zaborava

Kraj "bonske" i početak "berlinske" republike pao je u senku nemačke muke sa neizbrisivom "flekom" u nacionalnoj istoriji koja stalno iznova izbija na površinu

Specijalno za VREME iz Bona

Bila je to jedna od poslednjih odluka parlamenta izglasana u Bonu - mestu osnivanja posleratne demokratije u Nemačkoj. Pre odlaska u Berlin (povratka za neke), a posle jedanaest godina rasprava, Bundestag se prošlog petka konačno saglasio: 314 od ukupno 669 poslanika izjasnilo se za nacrt američkog arhitekte Petera Ajzenmana koji predviđa da se blizu Brandenburške kapije sagradi spomenik Jevrejima koje je ubila nacistička Nemačka. Spomenik će činiti 2700 stela (ta grčka reč označava uspravan nadgrobni kamen načinjen od jednog komada). Deo spomeničkog područja činiće i memorijalni centar o čijem tačnom sadržaju tek treba da se odluči.

Alternativni predlog teologa i socijaldemokratskog poslanika Riharda Šredera da se podigne stub na kome će na više jezika biti uklesana starozavetna zapovest "ne ubij" dobio je podršku 188 poslanika. Njih 115 je smatralo da ne treba graditi nove spomenike, već uložiti više novca u održavanje postojećih spomenika. Tako će 2000. godine, više od pola veka nakon sloma nacističke države i kraja Drugog svetskog rata, u Berlinu početi zidanje spomenika koji treba da spreči da se ikada zaboravi njen najstrašniji zločin. Kancelar Gerhard Šreder nije se dugo zadržao u parlamentu tokom rasprave, većina ministara nije bila prisutna, bivši kancelar Helmut Kol, vodeći zagovornik podizanja spomenika, "u interesu Nemačke", kako je svojevremeno obrazložio svoju volju, nije uzeo reč; tokom većeg dela zasedanja trećina poslanika bila je u sali.

POLEMIKE: Malokrvna rasprava u parlamentu bila je antiklimaks nervoznim i često uvredljivim polemikama tokom prethodnih jedanaest godina, otkad traje natezanje.

Sve u vezi sa tim spomenikom bilo je sporno - od same zamisli, pa do konačne odluke kojom je, prema mišljenju Salomona Korna, člana Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj, propuštena prilika da se sve žrtve nacizma podjednako tretiraju.

Pola miliona Roma koje su nacisti ubili i sve druge žrtve nisu ovekovečene ovim spomenikom, a u centru glavnog grada, kako je rekao konzervativni gradonačelnik Eberhard Dipgen, "nema prostora" za druga spomen-obeležja. Ideja da se u srcu Berlina, blizu nekadašnje Hitlerove kancelarije, na prostoru koji se urezao u kolektivnu svest sveta kao pozornica nacističkog samoinsceniranja, stvori obeležje koje će, kako je rečeno u raspravi, biti bolan trn u novom identitetu ujedinjene Nemačke, potekla je od grupe kulturnih aktivista oko novinarke jevrejskog porekla Lee Roš.

Pristiglo je pet stotina predloga za oblikovanje spomenika, među kojima i jedan koji je predviđao ogroman točak, poput onog u Prateru, na kojem bi se vrtelo 16 teretnih vagona nalik onima u kojima su žrtve otpremane u Aušvic. U martu 1995. dodeljene su i dve prve nagrade, jedna je predviđala ogromne čelične stubove kao ograničenje polju u kojem bi se kretali posetioci, a druga nadgrobnu ploču veličine sto puta sto metara. Bivši kancelar Kol sprečio je ostvarenje oba nacrta, potom je preporučio Ajzenmana. Politikolog Ekehart Kripendorf napisao je da je debata sada okončana u stilu "hajde da usvojimo bilo šta, samo da stvar konačno skinemo s dnevnog reda". Procenio je da bi se poslanici izložili sumnji da su u načelu protiv bilo kakvog spomenika jevrejskim žrtvama nacizma da su odbili i Ajzenmanov nacrt, tako da su usvojili nešto što nikoga ne zadovoljava do kraja. Kraj "bonske" i početak "berlinske" republike tako je pao u senku nemačke muke sa neizbrisivom "flekom" u nacionalnoj istoriji koja, ma koliko ispirana, stalno iznova izbija na površinu. Još traju pregovori oko obeštećenja bivših prinudnih radnika u nemačkoj industriji tokom Drugog svetskog rata, velike korporacije - poput "Mercedesa", "Folksvagena" i drugih - upošljavaju timove istoričara koji kopaju po arhivima firmi da jednom za svagda bespoštedno dokumentuju grehe prošlosti. Jedan od motiva je svakako i činjenica da u eri "globalizacije" istorijska opterećenja mogu da se pokažu kao prepreka ravnopravnom nošenju sa anglosaksonskom i drugom konkurencijom.

Ipak, postoje i drugi motivi, među kojima je svakako bitan i pritisak naučnika, političkih aktivista i drugih aktera "civilnog društva" na vlasti, industriju, banke i druge "stubove države" da ne prekinu sa "savlađivanjem prošlosti". Taj pojam obeležio je političku javnost Nemačke još negde od šezdesetih godina kada su, dve decenije posle Drugog svetskog rata, posle okončanja nirnberške pravde pobednika, počela prva veća "sopstvena" suđenja gospodarima Aušvica i drugim nacističkim zločincima.

Otada "savlađivanje prošlosti" spada među okosnice školstva, dokumentarnih serija na javno-privatnom radiju i televiziji, programa na narodnim univerzitetima, u radu saveznog i pokrajinskih parlamenata, političkih fondacija i drugih ustanova koje oblikuju društveni identitet i kolektivnu svest. Uporedo, međutim, postoje i optužbe da se nedovoljno učinilo da se razgrne prašina zaborava i utvrde svi zločini i njihovi krivci.

RUŠENJE MITA: Jedna od najvećih novih akcija bila je izložba o zločinima Vermahta - nemačke vojske. Dugo je u javnosti negovan mit da su zločine pre svega činili policija i SS trupe, dok su se, navodno, pripadnici Vermahta viteški držali izvršavajući naređenja nadređenih. Već duže ta izložba jednog hamburškog instituta, kojeg finansira istoričar i multimilioner Jan Reemstma, seli se iz grada u grad, doživljavajući ovacije, ali i bombaške napade. Među zapaženijim eksponatima su i fotografije streljanja talaca u Pančevu u leto 1941. godine. Verovatno će prerasti u stalnu postavku. Svoj osnovni zadatak, međutim, već je uglavnom ispunila: srušen je mit o "čistoj" prošlosti Vermahta, pružena je šansa istorijskim činjenicima da ugledaju svetlo dana.

Dušan Reljić