Novosadska politička usaglašavanja

Opozicija vežba kompromis

Smena na čelu gradske vlade u Novom Sadu, Časlava Popovića nasledio dr Predrag Filipov

Svi oni koji veruju da je Novi Sad već duže vreme indikativno vežbalište za razvoj političkih odnosa u Srbiji i SRJ sa velikom pažnjom pratili su svojevrsnu krizu koalicione gradske vlasti, to jest krizu odnosa među pet opozicionih stranaka koje drže tu vlast, a koja je u protekli utorak na sednici Skupštine grada do daljnjeg primirena političkim kompromisom u kome je praktično izvršena samo personalna promena na čelu gradske vlade - dosadašnjeg gradskog premijera Časlava Popovića, zamenio je njegov stranački kolega dr Predrag Filipov, predsednik Glavnog odbora DS-a za Vojvodinu.

Iz neke veće daljine ovaj ishod spora dr Stevana Vrbaškog, gradonačelnika Novog Sada i visokog funkcionera SPO-a, sa Časlavom Popovićem, koji je gradski premijer postao uz direktnu podršku Zorana Đinđića, šefa DS-a, mogao bi se, na primer, protumačiti kao eventualni predznak nekakve revitalizacije Koalicije Zajedno. No, kad se stvari osmotre iz blizine i kad se ne zanemari bitan uticaj koji na novosadsku koaliciju imaju i Nenad Čanak, lider LSDV-a, i Miodrag Isakov, predsednik RDSV-a - onda nije moguće izvesti takav zaključak.

Pristalice "analize slučaja", kao legitimne metode istraživanja prilika na širem prostoru, zbuniće i činjenica da su na spomenutoj sednici Skupštine Novog Sada i članovi SPO-a, a čini se i članovi Radikalne stranke, listom glasali za oficijelan zahtev da Slobodan Milošević, predsednik SRJ, podnese ostavku. Po teoriji po kojoj se upravo u Novom Sadu uvek isprobava ono što bi trebalo da sledi Beogradu mogao bi se izvući zaključak da će možda sutra i Vuk Drašković i Vojislav Šešelj prenebregnuti svoju poznatu odanost izbornom legitimizmu, te zatražiti naprasni odlazak Slobodana Miloševića i pre izbora. Toliko se, naravno, niko ni među pristalicama "pilot slučaja" neće zaneti u tumačenju ovog novosadskog zahteva - ali ni takva mogućnost očigledno nije isključena (da parafraziramo samog Miloševića). Uprkos tome što je Vuk Drašković, upravo u Novom Sadu, tri dana pred miting Saveza demokratskih stranaka (koji je održan 2. jula), pod "neutralnim naslovom", kako ga je ironično atributirao Mile Isakov - "Dole Milošević", praktično pozvao svoje pristalice da ignorišu sve takve mitinge, valjda sve dotle dok ih on sam ne pozove u borbu "za krst časni i slobodu zlatnu". U svom obraćanju Novosađanima u ranim popodnevnim satima (kada neki pristojni građani spavaju), Vuk Drašković je pored nebudnosti KFOR-a kritikovao i "političke cirkusante" svih boja koji sada mute i inače tešku nacionalnu situaciju, gde je neuvijeno smestio i čelnike Saveza za promene i Čankove autonomaše, to jest one koji su zatražili "Vojvodinu republiku".

Mada je Nenad Čanak upravo na spomenutom mitingu i sam rekao da sada nije vreme za "Vojvodinu republiku", isto tako je neuvijeno odbacio i taktiku Vuka Draškovića i njegovih pristalica, koja sada štedi Miloševića i u Novom Sadu navodno paktira sa SPS i JUL-om. Istine radi, treba zapaziti da organizatori ovog novosadskog mitinga za smenu Miloševića, Nenad Čanak i Mile Isakov priznaju da na binu nisu ni pozvali gradonačelnika dr Stevana Vrbaškog, to jest SPO, kao što usput kažu da su se i gradski funkcioneri Demokratske stranke do poslednjeg trenutka kolebali da li da se obrate narodu (možda su se plašili da ga neće biti dovoljno). Uz sve zamerke koje se mogu uputiti ovom na brzinu sazvanom mitingu protiv Miloševića (počevši od previše govornika, sve do termina koji je skučio TV prenos košarkaške utakmice jugoslovenske reprezentacije protiv postavke Italije), on je čini se uspeo iznad svih očekivanja. Čanak i Isakov, prvaci autohtonih vojvođanskih stranaka, dosada nikad nisu uspeli da okupe desetak hiljada ljudi na istom mestu (i u svom mestu), te da dobiju toliko srdačnih aplauza. Naročito kada su Miloševića krivili za nesreću Vojvodine i Novog Sada. U tom trenutku, stiče se utisak, još nije bilo sve jasno ni oko raspleta krize gradske vlasti, jer su se među govornicima, rame uz rame, našli i Časlav Popović, tada još vd gradskog premijera, i dr Predrag Filipov, tada još kandidat DS za gradskog premijera.

Kriza gradske vlasti praktično je počela još proletos, kada je SPO ušao u saveznu vladu. Tog trenutka ostale opozicione stranke članice gradske koalicije, na čelu sa Demokratskom strankom, procenile su da je došao momenat rastanka sa gradonačelnikom dr Stevanom Vrbaškim i njegovim ljudima iz SPO-a u gradskoj vlasti. No, dr Vrbaški je taj udar "ohladio" naprasnim prekidom sednice, pa su se strasti posle nekoliko sedmica smirile džentlmenskim kompromisom - sve da bi se sprečila republička vlada da blokadu gradske vlasti ne iskoristi za uvođenje kakve prinudne uprave. No, krajem maja, dok je još trajalo bezdušno NATO bombardovanje Novog Sada, gradski premijer Časlav Popović je, razočaran odbijanjem njegovog predloga da u ratnim uslovima gradska vlada preuzme kontrolu i plasman svih novčanih fondova u gradskim javnim preduzećima, na sednici Skupštine opštine usmeno podneo ostavku - koju je predsedavajući, dr Stevan Vrbaški odmah konstatovao. Sutradan, kada su Čanak i drugi lokalni političari nagovorili Popovića da povuče ostavku, dr Vrbaški je odbio tu inicijativu smatrajući da, po statutarnoj proceduri, posle ostavke automatski kreće postupak za izbor novog ili eventualno novog-starog gradskog premijera. Tako je ovo političko pitanje javnosti prikazano kao pravno pitanje i o tome je povedena iscrpljujuća rasprava - što pre poslednje sednice Skupštine Novog Sada, što na samoj sednici u utorak.

Pre sednice, ta tobožnja rasprava o statutarnosti davanja i opozivanja ostavke šefa izvršnog tima gradske vlasti imala je smisla sve dok je SPO smatrao da može dr Đorđa Bašića, nekadašnjeg gradskog premijera, ponovo izabrati na to mesto. Međutim, kada je ovaj obnarodovao svoju koncepciju ratne gradske vlade, po kojoj bi gradski ministri bili važeći direktori komunalnih preduzeća, i u samom SPO-u su se ohladili prema ovom bivšem funkcioneru Demokratske stranke - jer su direktorska mesta podeljena prema međustranačkom sporazumu o koaliciji. Na sednici u utorak, rastezanje rasprave o pravnoj valjanosti ostavke i njenog opoziva bilo je, s jedne strane, u vezi podastiranja eventualne osnove za "kontranapad" na gradonačelnika dr Stevana Vrbaškog (navodno zbog njegovog antistatutarnog ponašanja), a moguće da je bilo i u vezi izjašnjavanja oko "demokratske dileme" - ili Popović, ili Filipov. Zasad se završilo i bez kontranapada i bez velike rekonstrukcije gradske vlade. Samo je Popović morao da ode.

Posle pobede opozicije na izborima 1996. godine i posle prvih sukoba u opozicionoj koaliciji, Novosađani su u početku bili razočarani "svađalačkom atmosferom" u gradskoj skupštini. Uskoro je, dodatno, bilo primećeno da i ovi novi demokratski opredeljeni političari, koji su se za male plate žrtvovali da brinu o narodnim interesima, odjednom počinju da zidaju nove kuće, da se sele u veće stanove i sve češće pronalaze bratske gradove u belom svetu i organizuju sve "grupnija putovanja" gradskih funkcionera radi prikupljanja urbanističkih iskustava u starim demokratskim centrima na zapadu (Firenca, na primer). S vremenom se ipak to nezadovoljstvo smanjilo, pošto je Novi Sad, upravo posle tih političkih svađa, ponovo video da su njegovi funkcioneri smenjivi, a, mora se priznati, pokazalo se i da su veštiji od svojih ranijih socijalističkih predhodnika - da od večito oskudnih gradskih para naprave nešto što ljudi u gradu vide kao boljitak javnog života. Tako se i ova poslednja, možda nedovršena, kriza gradske vlasti doživljava manje dramatično od razaranja grada i loše perspektive koju ima Miloševićeva centralnodržavna olupina.