Umetnost: Pojmovnik moderne i postmoderne

Neraskidivi fragmenti

Posredi je knjiga izuzetne korisnosti i za dugotrajnu upotrebu, po žanru i nameni u rasponu od seriozne teorijske rasprave do praktičnog udžbenika

Pitanje je da li se danas uopšte može razmišljati o umetnosti XX veka, a naročito o onoj posle Drugog svetskog rata, drugačije nego kao o gotovo nepreglednom mnoštvu fragmenata i epizoda, da li je uopšte moguće pregled te umetnosti pisati drugačije nego u formi zbornika, rečnika, pojmovnika zasebnih tema i problema. Razlog tome - prividno paradoksalno - sastoji se u beskrajnoj rascepkanosti i razdvojenosti, ali ipak i čvrstoj povezanosti savremenog "sveta umetnosti" koga čine ne samo krajnje različite izražajne prakse nego i brojne druge instance kao integralni činioci toga sveta. A tu su veoma razuđena teorija i vrlo uticajna kritika, potom institucije "sistema umetnosti" kao što su mreže galerija, muzeja, velikih izložbi, tržišta, masovnih medija i dr., a ceo takav makromodel istovremeno se na terenu odvija u mikromodelima mnogih sredina od kojih svaka ponaosob poseduje sopstvene specifičnosti. Pri tome, u osnovi svih tih procesa u umetnosti i oko umetnosti neodvojivo od njih funkcionišu različite (vladajuće ili oponirajuće) ideologije koje bitno utiču na uslove recepcije i na kriterijume vrednovanja međusobno neuporedivih umetničkih fenomena.

Tek kada se sve to ima u vidu, razabraće se sva složenost i gotovo nepremostiva odgovornost i ozbiljnost zadatka postavljenog pred onog koji bi pokušao sažeti ukupnu umetničku situaciju u toku poslednjih pola veka u vidu jednog operativnog i preglednog, stručnjacima i širim zainteresovanim krugovima podjednako upotrebljivog pojmovnika. A upravo se u to upustio autor ovog dela koje je posle njegovog ogromnog truda, kao i brojnih teškoća ali i podrški, danas napokon ipak na uvidu javnosti. Dovoljno je samo izneti podatak da ovaj Pojmovnik obuhvata preko 700 jedinica koje nipošto nisu šture enciklopedijske formulacije nego su cele duže ili kraće studije o pojedinim problemima, uz takođe obimni i adekvatno odabrani ilustrovani materijal i iscrpne podatke o relevantnoj literaturi. Najkraće rečeno, posredi je knjiga izuzetne korisnosti i za dugotrajnu upotrebu, po žanru i nameni u rasponu od seriozne teorijske rasprave do praktičnog udžbenika, a ujedno je i za samog autora to, pre svega, koncepcijski i metodološki obrazac kojim on sagledava i razrešava brojne probleme i fenomene kulture i umetnosti kojima se u ovom radu bavi.

Taj koncepcijski i metodološki obrazac tematizuje sledeće temeljno pitanje: da li je razdoblje druge polovine XX veka zasebna umetnička epoha sa sopstvenim svojstvima, a ukoliko jeste i pošto to nesumnjivo jeste, koja su osnovna svojstva umetnosti tog razdoblja u odnosu na bogato nasleđe prve polovine veka? Šuvaković usvaja gledište po kojem je razdoblje druge polovine veka u kulturi i umetnosti razdoblje koje se nipošto direktno ne nastavlja na prethodne nego na bitno drugačije načine elaborira nove i sopstvene problematike, a usvajajući takvo gledište (u opoziciji prema Peteru Birgeru) autor iznosi svoju ključnu tezu: "avangarda pre i neoavangarda posle Drugog svetskog rata nemaju isti istorijski status i umetničku poziciju" (pri čemu su termini avangarda/neoavangarda pojmovi koji podrazumevaju sve inovativne pojmove u umetnosti oba razdoblja, dakle prvu i drugu polovinu veka). Otuda proizlazi i sledeće pitanje: koji je to "istorijski status" i kakva je "pozicija" umetnosti posle Drugog svetskog rata i tokom skoro cele druge polovine veka? Odgovor vodi ka zaključku da se u tom razdoblju dovršava proces formiranja velike i dominantne moderne/modernističke megakulture, a u tom sklopu i umetnosti modernih/modernističkih predznaka i svojstava. No, takvu kulturu i umetnost iznutra neprekidno razdiru njene brojne protivrečnosti koje će u poslednjim decenijama veka modernu paradigmu razdvojiti dotle da se iz istorijskih i teorijskih razloga opravdano počinje govoriti o megakulturi postmoderne (i u tom sklopu o postmodernističkoj umetnosti). Razdoblje druge polovine veka u umetnosti, dakle, počinje kao razdoblje dominacije poznatog modernizma, nastavlja se kao imanentna kritika tog modernizma iz pozicija neoavangardnih i postavangardnih ekscesa, što za posledicu ima razaranje dotle vladajuće moderne, a u tom sklopu i (neo i post) avangardne paradigme u prilog postmoderne paradigme, koja ipak nije jednosmerna i definitivna zamena moderne postmodernom, nego je posredi njihov veoma složeni međuodnos čija prožimanja upravo i čine karakterističnu do nepreglednosti pluralističku sliku stanja kulture i umetnosti pri samom kraju veka. Odnosno - da damo reč samom autoru - ključna koncepcijska i metodološka postavka ovog Pojmovnika je u sledećem: "Odnos moderne i postmoderne kulture, odnosno modernističke i postmodernističke umetnosti, vidi se kao komplementaran i višeznačan odnos megakultura koji ne može da se posmatra kao jednostavna pravolinijska dijalektika smene pokreta (artova i izama), već kao preplitanje različitih modela (oblika prikazivanja, izražavanja i diskurzivnog naddeterminisanja). Teza glasi: ne postoji jednostavna smena moderne postmodernom, kulture megakulturom, već se u protivrečnostima moderne nalaze ishodišta postmodernističkih pluralnih strategija. Zato postmodernu istovremeno opisujemo i kao megakulturu koja smenjuje (dolazi posle moderne) i koja se prepliće sa modernom, gradeći različite odnose: međusobnih negacija, kritike, katastrofičnih dovršenja istorije umetnosti, korigovanja, multipliciranja, fikcionalizacija, prenošenja iz okvira visoke elitne kulture (ezoterična moderna) u masovnu kulturu spektakla i elektronskih medija (egzoterična moderna)."

A odatle se nakon čitanja i listanja ovog Pojmovnika kao mogući zaključak izvodi sledeće saznanje: u toku poslednjih pola veka više nije adekvatno govoriti jedino o "umetnosti" (u metafizičkom smislu toga pojma) nego pre o "svetu umetnosti" kao o operativnom pojmu koji označava neraskidivu spregu i uzajamna dejstva prakse i teorije, drugim rečima, života umetnosti i mišljenja o umetnosti. Do takvih saznanja autor je stigao uvidom u obimnu i, što je potrebno naglasiti, ažurnu i aktuelnu literaturu čije je kompleksne postavke i rezultate uspeo sažeti u mediju jednog visoko stručnog ali istovremeno i vrlo pristupačnog i jasnog Pojmovnika, a dodatno je za pohvalu i to što je u generalne probleme epohe organski uvodio i uklapao karakteristične primere sa područja ranije i sadašnje jugoslovenske umetnosti.

Ješa Dengeri