Film

Više i manje vidljiva filmska bića

Dok pojedini reditelji tragaju za idealnim scenarijem, za svojim filmskim snom, domaća kinematografija dobija još jedan "prvi posleratni" film. Kako teče noćno snimanje "porodičnog filma" u skloništu gde je ratne dane provodio pisac scenarija? Da li će ikad biti snimljeni Na Drini ćuprija, Sveti Georgije... ili Ostrvo Balkan?

Teška vremena su fotogenična. Ruševine Drugog svetskog rata iznedrile su u Italiji neorealizam, koji je promenio tokove svetskog, pa i domaćeg filma. U ovom trenutku, na stvarnim ruševinama u Beogradu i Srbiji najavljuje se niz projekata. Iskustvo kaže da će se samo neki od najavljenih "zalepiti" za filmsku traku. Ostali će se imaginarno vrteti u virtuelnim snovima autora, dok će tekstove i diskete pokrivati prašina. Kako bi izgledala srpska i jugoslovenska kinematografija, a možda i Srbija (da li umetnost, pa i filmska, najaktuelnija ovovekovna, ima pravo da menja život?) da su snimljeni ti filmovi. Manje je poznato da je Elvis Aron Prisli, zvani Kralj, imao brata blizanca Garona koji je umro pri porođaju, i kako bi svet izgledao (svet rokenrola a i šire) sa ovakvim duetom, ili možda ni samog besmrtnika Elvisa ne bi bilo?

Jedan od najboljih scenarija po odlukama raznih komiteta i komisija u bivšoj i široj Jugoslaviji bio je Poslednji pohod Ratka Đurovića, koji je do pred samu smrt pripremao Predrag Golubović, tražeći pejzaže i srednjovekovne konjanike u dalekom Kazahstanu. Drama raspada Milutinovog carstva plastično je prikazana sa Simonidinim putem do Banjske sa lešom vladara, na koji nasrću sinovi rasturajući i samu državu. Ko je hteo, mogao je to i da pročita, ali scenario još uvek leži po nekim fiokama.

Sergej Bondarčuk nije završio svoju priču o Kosovskom boju. Još pre smrti onemogućila ga je činjenica da u Srbiji nije bilo dovoljno konja. Možda bi sada bilo i više drumova da je sovjetski "oskarovac" svetu održao filmski čas istorije. Marko je kasnio, a Sergije, dragi, nikada nije ni stigao na Kosovo. Filmsko.

Oni koji nisu čitali našeg još uvek jedinog nobelovca, Andrića, možda bi uhvatili nešto od ideja iz slika Emira Kusturice, samo da je snimio svoj najveći filmski san Na Drini ćuprija. Možda je i Oskar već bio spremljen? Za sada je u sferama fantazije ostao i njegov balkanski Zločin i kazna, čija je radnja, prema scenariju Gordana Mihića, smeštena u Njujork. Ili možda ima još dovoljno zločina za koje će kazne biti napretek.

Sede glave iz još uvek aktivne organizacije svojevremeno su sprečile Mišu Radivojevića da snimi komplot oko pogibije Ive Lole Ribara. Neki od drugova bi danas možda rekli da. Ali danas je možda i kasno. Prokazani Veljko-bez-voznog-reda-Bulajić želeo je da snimi epopeju o telmanovcima, jedinici Nemaca - partizana koji su izginuli u sukobu sa Nemcima - okupatorima.

Zafranović u potrazi za alternativnom domovinom još uvek sedi u Pragu sanjajući ekranizaciju Vidosava Stefanovića i Ostrva Balkan, ali Džek Nikolson nikako da kaže "da" za glavnu ulogu, iako su "Lejkersi" sasvim rano ispali u plej-ofu. A da je njegovo leteće visočanstvo Majkl Džordan ranije abdicirao, možda bi miljenici Los Anđelesa i Holivuda lakše došli do titule, i relaksirali jednog i jedinog Džeka da snimi nešto i na temu balkanskih patnji?

Kinoklubaški fanatik Dragan Kresoja poginuo je pokušavajući da snimi idealan kadar Pobednika na Kalemegdanu za film koji nikada neće snimiti. Progutala ga je tamna noć i hladni Dunav.

Crna komedija Poslednja potera za zlatom šetala se po raznim rediteljskim rukama, pa je na kraju završila na pozorišnim daskama sa kojih nikada nije dojezdio Sveti Georgije... Duška Kovačevića u viziji i vizuri Srđana Dragojevića, koji se nije poigrao ni Zelenom čojom Montenegra. Ostali su i Siroti mali hrčki Slobodana Šijana I, za ovu priču, pomalo neizbežnog Gorana Mihića. A ni siroti Veljko nije snimio biografiju najvoljenijeg druga, Tita, nego tek Veliki transport. Ili je već možda tada bio iniciran u ono što sada živimo u životu pored kojeg curi filmska traka.

Da li bi svi ovi filmovi od nas učinili bolje ljude, ili bar bolju kinematografiju? Kažu da je Ed Vud snimao najlošije filmove na svetu. O njemu je film snimio Tim Barton, autor proročanskog "Mars napada", omiljene metafore Petera Handkea, prema čijim delima je svoje najbolje filmove snimio Vim Venders, kojem se divio Džim Džarmuš, koji, opet obožava Elvisa. I šta je to uopšte loš film, ako je "parče kolača a ne parče života" (ser Alfred Hičkog) ili "isečak vremena" (Piter Bogdanovič).

Možda su ova manje vidljiva filmska bića ipak isplela mrežu snova koja će nas probuditi iz more u kojoj živimo. Naslov teksta je parafraza beogradskog sanjara Rastka Ćirića, animatora i sineaste svetskog glasa, koji je u prostorima mašte našao izgubljene pesme "Bitlsa". Kako bi tek to divan film bio...

Dinko Tucaković