Macho i masno

Kako je jedna britanska vojnikinja ostala gladna na Kosovu

Dvadesetogodišnja Rebeka Brajt (Rebecca Bright) iz Bičgrouva kod Svonsija u južnom Velsu ovih dana prolazi kroz pakao: devojka je, naime, užasno gladna. Već danima gotovo ništa ne jede. Nije da Rebeka nema para za jelo (Dikens je u Britaniji ipak samo istorijska pojava), niti se radi o nadobudnoj manekenki na mazohističkoj dijeti. Ova Velšanka je ni manje ni više nego strelac (ili kako se već na srpski vojni jezik prevodi izraz gunner?!) u Kraljevskoj Artiljeriji (OOUR 4. regimenta) i trenutno se nalazi na Kosovu, gde sa svojim kolegama služi Kraljici i čuva veličanstvenu pobedu Slobodana Miloševića i ostalih Naprednih Snaga. Hm, u čemu je onda problem? Rebeka je, naime, vegetarijanka.

Ispostavilo se da nadležni za snabdevanje britanskih trupa espapom nisu vodili dovoljno računa o Rebekinim specifičnim potrebama; boraveći negde na terenu, vojnici se hteli-ne hteli oslanjaju na svoje lanč-pakete (nekadašnji pripadnici dične JNA setiće se SDO-a iliti "suvog dnevnog obroka"...), ali vojnikinja Brajt nije u njima našla dovoljno toga za sebe: kobasicu je, naravno, odmah gadljivo zafrljačila međ' kosovske božure - što sigurno nije promaklo nekom izmršavelom lokalnom psetu - ali ni pasulj nije prošao bolje, pošto ga gđica (gđa?) Brajt, eto, ne voli. Neobično dosledna u svom antimesnom opredeljenju, pripadnica Royal Artillery odbila je da konzumira i standardnu armijsku porciju za vegetarijance, pošto ova sadrži supstitut mesa baziran na soji, napravljen tako da ukusom podseća na (tvrdi "The Times") the real thing. A to je - the real thing - biće, baš ono što R. B. nikako ne (želi da) upražnjava. Rebeka Brajt se potom pismom požalila majci na svoj problem, a brižna mati je brže-bolje kontaktirala njihovog lokalnog poslanika - izvesnog g. Donalda Andersona - koji će se sigurno pobrinuti da stvar postane Nacionalni Problem. Tajms i Dejli Telegraf, uostalom, već pišu o ovome. Tajms, tako, otkriva da sirota Rebeka uglavnom preživljava na pire-krompiru (izeš takav život!), ne propuštajući da navede dirljivo vojnikinjino priznanje: "čak i izbeglice se hrane bolje od mene". Izbeglice tim povodom nisu anketirane, valjda zbog razumljive brige za bezbednost reportera. Stvar je došla dotle da se o njoj morao izjasniti i portparol britanskog Ministarstva odbrane, tvrdeći da je u porcijama ipak bilo dovoljno hrane prikladne za vegetarijance, a samo jedan Tajmsov anonimni (što je takođe znakovito!) izvor iz vojske usudio se da promrsi: "Teško je razumeti ove pritužbe od vojnika koji je deo operacije stavljanja hleba u usta izbegličkih familija".

Bizarna pričica, nema šta, naročito kad se gleda iz ovdašnje žablje perspektive; imam dojam da neki neće oklevati da vojnikinju Brajt nazovu razmaženom šmizlicom - uz prigodno lamentiranje nad operetnom dekadencijom jedne slavne imperijalne vojske - ali stvari nisu baš tako jednostavne. Slučaj prehrambenih muka vojnikinje Brajt u najtamnijem od svih vilajeta brdovitog Balkana sjajan je primer kulturološkog jaza, onoga što danas deli evropski zapad od istoka (a naročito juga!) više od političkih i ekonomskih razlika. Bazirajući svoj "postmoderni" svjetonazor na (post)ideologiji neomeđenog poštovanja individualnih potreba i uverenja i svakovrsnih različitosti iliti Drugosti (koje neretko ide do politički korektne autokarikature, ali ništa za to), čovek Zapada zaista može izgledati groteskno i mekušno iz perspektive krajeva gde se još bije bitka za elementarno očuvanje života, ugroženog nemaštinom, represijom i etničkom mržnjom. Otuda dolazi do tolikih kratkih spojeva u komunikaciji među "sistemima mišljenja": i kada prividno govore o istoj stvari, ovi ljudi se ne razumeju. Za Srbina danas ili Albanca juče ljudska prava na Kosovu (a i šire) se uglavnom svode na pravo da ne budu zaklani zato što se nekome ne sviđa njihovo ime; za Rebeku Brajt, to je, eto, pravo na odgovarajuću količinu korenja u vojničkoj porciji. I svako je tu, unutar svog Sistema, nesumnjivo u pravu.

Biljojedni gunner iz Kraljevske Artiljerije svakako ne snosi krivicu za to što, osim vojne, nije prošla i kroz odgovarajuću "kulturološku" obuku, neophodnu pre odlaska na ovakve misionarske poduhvate. Zamislite samo da joj je neko na vreme otkrio strašnu istinu da, recimo, ni u najvećem prištevskom supermarketu ne postoji department za vegetarijance & makrobiotičare! Oh, my Goodness! Uostalom, evo vam nagradnog pitanja: koliko vegetarijanskih restorana ima u dvomilionskom Beogradu?

Sećate li se pre desetak godina napadno reklamiranih losiona za muškarce Macho? U zapadnim krajevima rahmetli SFRJ zezali su se da Srbi - koji su tih dana bučno Ponovo Otkrivali Ćirilicu - sigurno taj naziv čitaju kao masno. E, baš to je svet u koji je, nepripremljena, bakandžom stupila Rebeka Brajt: svet u kojem su macho i masno dominantni, i kompatibilni pojmovi, a sve ostalo je druga liga. Ovde se mast - ili loj, svejedno - veselo i obilno cedi čak i sa kolača, my dear Rebecca! U tom i takvom svetu, gde se tokom ratova neretko ratni protivnik ili pripadnik drugog plemena prikolje, natakne na ražanj i provrti se na vatrici (nepobitno viđeno u Bosni!), sveopšta programirana "posnost" jedne nastupajuće low fat civilizacije deluje kao zanimacija čudnih stvorova sa druge planete. Utoliko, svi međusobno zaraćeni etnosi istočno od Sutle dele iste vrednosti, pripadaju istom civilizacijskom krugu, saučestvuju u beskrajnom perpetuiranju jedne macho/masno retro-kulture, jednog "lovačkog" sistema vrednosti. Žderi, da ne budeš poždran! Kolji pre nego što te zakolju! Otimaj da ti ne otmu!

A Rebeka se žali na soju i pasulj, jer previše liče na the real thing. Pored nje prolaze izbeglice, čežnjivo tražeći upravo the real thing. Na Kosovu, i mnogo, mnogo šire, kao da vekovi marširaju uporedo, ne shvatajući ništa jedan o drugom.

Teofil Pančić