Priče u senci rata (4)

Smrt i vaskrsnuće lokalnog radija

I domaće i strane radio stanice prošle su kroz sukob propagande i informisanja

Kada su u nedelju 2. maja, petnaestak minuta posle 22 časa, avioni NATO-a otkačili "grafitne bombe" i bacili Srbiju u bukvalni mrak, mnogi su pokušavali da pronađu bilo koju radio-stanicu na skali svog vokmena ili kakvog drugog prijemnika na baterije, ne bi li saznali šta se u stvari desilo. U međuvremenu, usijali su se telefoni... Te "razbili su 'Teslu' u Obrenovcu, nema kamen na kamenu da je ostao", te "pogodili su Đerdap, ima Dunav da potopi sve do Crnog mora"... Ono jedino što je stanovništvu ostalo kao način da sazna pravu informaciju o tome šta se zbilo i o tome šta ga čeka - tranzistorski radio-aparat uglavnom je ćutao.

Bio je to poslednji čin drame pod naslovom "Smrt (lokalnog) radija". Medij koji u normalnim uslovima ima niz finih osobina, od usputne razbibrige ("Radio ne radio - svira ti radio") do ozbiljnih edukativnih i umetničkih dometa, svoj pravi smisao (slažu se listom teoretičari tog medija) doseže u vanrednim situacijama: od prirodnih katastrofa do ratova, a u paleti od informisanja do propagande.

UPUTSTVA BAČENA U KOŠ: Izuzmemo li one radio stanice koje ni pre rata nisu imale informativne sadržaje, ključni problem kod onih koje su se i time bavile, a koji se pojavio po proglašavanju ratnog stanja, ticao se ozbiljnog sukoba baš pomenuta dva elementa - propagande i informisanja. Za mnoge profesionalce uspešno spajanje ta dva elementa predstavljalo bi pravi izazov. Razume se, pod uslovom da se što preciznije odredi karakter i prvog i drugog. Ali, po objavljivanju Propisa koji se primenjuju u ratnom stanju u ministarstvima za informisanje nisu razmišljali o tako suptilnim detaljima. Sve se svelo na "internu informaciju" o ponašanju medija u uslovima ratnog stanja. Suvo, birokratski, dovoljno široko da se može tumačiti na razne načine, ali ne u redakcijama, već "tamo gde treba". Uputstvo su neki urednici lokalnog radija pogledali i - bacili u koš. Da su ga se držali, kažu, od informisanja slušalaca verovatno ništa ne bi bilo. To što je ministarstvo predlagalo da se radi je, prema oceni nekih od njih, bilo čista besmislica. Pogotovo kada se otišlo korak dalje i zahtevalo da se i u vestima obavezno stavljaju razni epiteti. "Ako u informaciju od tri reda ubacite četiri ili pet epiteta, onda slušalac više nije načisto da li ga vi informišete ili mu pričate priču", kaže jedan od njih.

U početku agresije detaljnije informacije o tome šta se dešava na terenu teško su mogle da se probiju u vrh udarnih informativnih emisija RB-a. Kratko, u generalnoj najavi, a potom opširna politička hronika i ljutiti komentari koji su imali prednost, pa tek onda hronika o tome šta su bombarderi gađali,¸ima li žrtava i kolika je materijalna šteta. Sve to je bilo saopštavano, razume se, u skladu sa "uputstvom". Strepeći valjda da ne pogreše, neke vesti su kratili do neprepoznavanja, a neke informacije o događajima, uglavnom novinske agencije BETA koje su bile u redovnoj dnevnoj ponudi vesti, nisu uopšte ni objavljivane.

Dok su releji funkcionisali, glavne informativne emisije Radio Beograda prenosila je i mreža Udruženih radio stanica Srbije. Mnoge lokalne radio stanice, bilo iz straha da ne pogreše štogod i zamere se vlastima, bilo zbog toga što im je bliskija bila linija manjeg otpora, prenosile su i druge segmente velikog radija. Slušaoci u manjim mestima teško da su se mogli zadovoljiti informacijama koje je u zbirnoj hronici, retko duže od dva minuta, a sve snimljeno ranije, prenosio lokalni dopisnik RB-a. Kako je agresija odmicala, glad za informacijama je rasla. Ne samo za informacijama o tome šta je gde pogođeno (lokalno stanovništvo je to znalo i prenosilo od uva do uva bolje nego bilo koji radio), već i za informacijama o tome šta nas čeka sutra, kad će stati bombardovanje, gde ima benzina, kad polazi autobus za... Ono malo radio-stanica koje su pokušavale da slušalaštvo detaljnije obaveste o onome što se dešava bacilo je "uputstvo" u koš i okrenulo se sebi samima. Neke od onih koje su bile članice Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, u kojoj su i 33 radio stanice iz Srbije i Crne Gore, došle su ne samo pod udar restriktivnih odredbi vezanih za informisanje, već su se suočile i sa "suptilnijm" metodima kojima je vlast i u ratu pokušavala da utiče na promenu uređivačke politike pojedinih radio stanica koje je smatrala "opozicionim". Epilog: neke su "zamrzle" članstvo i počele da prenose zvanični radio, neke su jednostavno prestale da rade, a neke su smanjile količinu politike u programu i uz velike napore i podršku lokalnih rukovodstava - nastavile da rade.

Baš kao što su restriktivni zakoni o informisanju mnoge okrenuli satelitskim TV antenama, tako je glad za informacijama doprinela većoj slušanosti programa na srpskom jeziku stranih radio stanica od kojih su u SRJ najslušanije engleski BBC, francuski RFI, američki Radio slobodna Evropa i Glas Amerike i nemački Dojče Vele. Pored sadržaja koje je određivao karakter stanice ("onome ko plaća muzika svira po želji", rekli bi kafanci), uglavnom informacija više ili manje obojenih zvaničnom politikom finansijera, na ovim stanicama mogli su se čuti i prominentni političari ili intelektualci iz Srbije i Crne Gore kojima je pristup domaćim medijima ili bio uskraćen, ili su se mogli videti i čuti samo u meri u kojoj se njihov iskaz "uklapao" u uredivačku politiku ovdašnjih medija.

BEZ SUPTILNIH REŠENJA: Početak agresije stavio je i ove radio stanice u položaj sličan onome u kome se našao i ovdašnji radio - uskladiti informisanje i propagandu. Problem je za "strance" bio utoliko veći što su SRJ bombardovali avioni zemalja koje su pokrovitelji programa koji se emituju na srpskom jeziku, i to za slušaoce na koje padaju bombe. Ni oni se nisu preterano zamarali traženjem suptilnih rešenja. Preslikano je ono što su radile velike TV kuće, poput BBC-a, CNN-a i SKY-a. Saopštavani su bezbroj puta razlozi koje su lideri zemalja NATO-a na početku navodili kao opravdanje za bombardovanje - nepotpisivanje sporazuma iz Rambujea. Mnoge radio stanice su proširile program za slušaoce u SRJ, a vlade nisu žalile para ni da ojačaju predajnike i poboljšaju njihovu slušanost na našem prostoru.

U nedostatku informacija s terena (domaći dopisnici nisu radili iz raznoraznih razloga, uglavnom jer im je to bilo uskraćeno oštrim upozorenjem iz Ministarstva za informisanje Srbije), strane radio stanice koje su emitovale na srpskom jeziku u potrazi za informacijama okrenule su se konferencijama za štampu NATO-a.

Posle bombardovanja elektro mreže pokazalo se da mnoge radio-stanice u Srbiji nisu uopšte bile pripremljene za situaciju u kojoj su se našle. Ni najveći, u kome su se gotovo svake godine radile "vežbe", simulirala ratna situacija, nije bio spreman čak ni u tehničkom smislu. Rušenje predajnika pokazalo je da ne postoji čvrst sistem "rezervne mreže", a mnoge lokalne radio-stanice iz sistema Udruženih radio-stanica Srbije ili nisu imale opremu, ili nisu znale kako da program "matice" preuzimaju sa Interneta putem kompjutera, pa je unutrašnjost danima ostajala bez programa zvaničnog radija. Iako i te kako valja imati na umu i činjenicu da su predajnici i repetitori bili izloženi izuzetno razornom i višestrukom bombardovanju, ipak je prosto neshvatljivo da jedan elektronski medij nije tokom godine usvajao sve prednosti savremene tehnologije koja niti je skupa niti teška za manipulaciju (svaki klinac koji kod kuće ima kompjuter sluša najnovije hitove direktno sa Interneta). Ali, kada se zna kojih godina su se prominentni "aktivisti" iz zvaničnog pres centra i te kako pitali o radio programu tokom rata, onda je jasno da je i na tom polju nastupila kriza kadra, da na kraju milenijuma posao propagande i informisanja na radiju kreiraju ljudi koji su vodili neki drugi rat, onaj od pre pola veka i za koje je komentar još uvek važniji od informacije.

Dok veliki radio nije uspeo da segmentira svoj program, da, ako već informativne emisije "moraju" da budu takve kakve jesu, odvoji delove programa za drugu vrstu sadržaja, pre svega servisnih, u velikim gradovima isplivale su na površinu upravo stanice koje su se okrenule toj vrsti informacija. Među Beograđanima se najviše govorilo o dve takve - Radio Pančevu i Radio Novostima. Ovi prvi su napravili više nego uspešan spoj dnevnih, političkih i servisnih informacija, a ovi drugi su jednostavnom i (u svakom pogledu) hrabrom potezu da imaju reportere na licu mesta mnogim Beograđanima prekratili neizvesnost.

VIŠE ZBUNJIVANJA NEGO INFORMISANJA: Baš kao i ovdašnji radio, najveći problem za "strance" bio je kako doći do informacija s terena. Ono malo ovdašnjih novinara koji su se javljali direktno u program uglavnom su izveštavali o onome što mogu videti s prozora ili čuti telefonom od prijatelja, uz realnu opasnost da ih neko proglasi za "overivače pogođenih ciljeva". Rečju, sa ili bez svesne namere (druga tema za drugu priliku), programi nekih stranih radio-stanica koje emituju na srpskom jeziku nekad su više zbunjivale nego što su informisale. Kada je reč o snimljenim, zbirnim hronikama o posledicama agresije, prilozima koji su uglavnom emitovani sutradan, izveštaji stranih radio stanica gotovo se ni po čemu nisu razlikovali od izveštaja ovdašnjeg radija, ni po jeziku ni po sadržaju. Paradoks je bio i u tome što su prilikom direktnih uključenja, a u želji da daju što više informacija, ovdašnji dopisnici javljali i o tome koje lokalne radio-stanice emituju program, i time, namerno ili ne, kao da su terali slušaoce od sopstvenog programa.

Polje na kome su "stranci" ubirali najviše poena među ovdašnjim slušaocima bilo je informisanje o tome šta se u svetu dešava povodom NATO bombardovanja. Ovdašnji radio je uglavnom izveštavao o "mitinzima podrške narodu koji se brani" i "promeni u javnom mnjenju zemalja agresora gde je sve više onih koji su protiv bombardovanja". U međuvremenu su strane radio stanice izveštavale o počecima nove faze NATO napada, povećanju broja aviona i letova, o "glupim bombama", o tome da u političkom vrhu zemalja koje su predvodile agresiju raste raspoloženje da se ide do kraja. Mnoge od tih stvari su se i ostvarile. Slušaocu je prostim upoređenjem onoga što mu nudi ovdašnji i onoga što mu nudi strani radio ostalo da sam izvuče zaključak o tome šta ga u stvari čeka.

Sam kraj rata najtransparentnije je pokazao razlike i sličnosti stranih i ovdašnjih radio-stanica. I jedni i drugi su govorili o pobedi, ali dok su ovdašnji mediji sporazum u Kumanovu krstili "vojno-tehničkim sporazumom" (kao da VJ i NATO treba zajedno da prave novi tenk!), dotle su strane stanice govorile o povlačenju VJ-a i MUP-a sa Kosova. Zajedničko im je bilo i to da danima nisu govorili o Srbima izbeglicama koji se iseljavaju, o upadu UČK-a i bandi iz Albanije na Kosovo, ubistvima i proterivanju i paljenju srpskih kuća, manastira i crkava.

Rečju, i domaći i strani nastavljaju po starom. Međunarodna zajednica se, sva je prilika, sprema da oko SRJ napravi prsten od radio-predajnika na kojima bi se plasirali njihovi programi. Već sada se na FM talasima bez problema tri sata dnevno u kontinuitetu "vrte" RFE, RFI i VOA. Ovdašnji državni radio suočen sa ogromnim štetama na mreži ne pokazuje ni najmanji znak da će se nešto u programu posle ratra promeniti. Jedino je živnuo lokalni radio. Po ukidanju ratnog stanja na to su ga prosto naterali događaji.

Dušan Radulović

Intervju: Ofelija Backović, glavni urednik Radio Pančeva:

Slušaoci su tražili samo informacije

"VREME": Kakvi su bili uslovi u kojima je Radio Pančevo radio tokom agresije NATO-a?

OFELIJA BACKOVIĆ: Što se našeg bliskog okruženja tiče, uslovi se nisu nešto bitno promenili. Najveća razlika je u tome što smo sve vreme imali odličnu saradnju i rekla bih, zaštitu lokalnih vlasti koju nismo imali pre rata. Ali, kada je počeo rat i kada su savezni inspektori u dva navrata došli da nas zatvaraju pod izgovorom da nemamo potpunu tehničku dokumentaciju, a zna se da svakoj radio ili TV stanici fali poneki papir, vlasti u Pančevu bile su na našoj strani i ostali smo u etru.

Da li je bilo profesionalnih problema?

To su bili problemi koje su svi normalni ljudi imali. Trebalo je raditi i u vreme dok bombe padaju na grad koji je i inače ekološki izuzetno ugrožen, ostati smiren pa tako i delovati na slušaoce i pri tom informisati.

NATO je bombardovao i predajnike i repetitore, u nekoliko navrata Srbija je ostala u mraku, a mnogih radio-stanica nije bilo na skali po nekoliko sati, pa i dana. Kako je Radio Pančevo uspeo da nastavi program sa tako malim prekidom?

Mene čudi kako ti ljudi nisu bili pripremljeni na to da može nestati struje, da se može desiti to što se desilo. Nama su agregati još od prvog dana rata bili spremni i za petnaest minuta smo krenuli s programom. Bili smo prvi i neko vreme jedini u Srbiji koji su se čuli u onom mraku.

Da li je rad u ratnom vremenu za vas bio i profesionalni izazov?

U novinarskom poslu čovek je inače izložen velikom stresu i odgovornosti kako da nađe pravu meru i pravu ravnotežu kada se desi ono što se nama svima desilo. E onda je veliko zadovoljstvo kad vam ljudi kažu "hvala, zahvaljujući vama smo sačuvali zdrav razum". Jer, slušaoci su non stop zvali i tražili informacije, informacije, informacije...

I stručnjaci i obični slušaoci se slažu da je jezik u medijima bio prva žrtva rata. Da li delite to mišljenje?