Dan pobede

Jugoslavija - Malta 4:1

Taman sam hteo da preostali benzin potrošim vozeći se u krug po Trgu republike a povodom trijumfa plavih nad Maltom, kad poče da grmi. Baš da grmi. Ne bih se libio da ponovim kako se zloč. armada i noćas okomila na neduž. nejač okuplj. oko vek. ognjišta - ako agresora nije blam da ponavlja iste operacije, ni nama ne treba da smeta ako ponavljamo iste stilske figure; rado bih, dakle, napisao da mi je tastatura pala u krilo prilikom trećeg obrušavanja zlikovačke soldateske na Bežaniju.

Ali nije tako. Prosto seva i grmi...

Ipak, šta ako je ovo varka čula? Šta ako neprijateljska avijacija emituje zvuk grmljavine i simulira munje? Mi mislimo da će stradati jedino čobanin koji se usled nepoznavanja prirode i društva sklonio pod krošnju starog hrasta, slavimo pobedu nad Maltom, a bomba od dve i po tone samo što nije pala na naš krov.

Kad bih ja bio neprijatelj, upravo bih tako postupio.

Gradio bih se da grmim i da sevam, a zapravo bih nišanio neku rafineriju ili trafo-stanicu. Mimikrija je u ratu normalna. Mislim da čak ni Ženevska konvencija ne zabranjuje vojnicima da granjem i drugim prirodnim materijalima maskiraju oklopna vozila, lišćem i grančicama kićeni su šlemovi od Cezara do naših dana. Prema tome, malo noćno bombradovanje pod okriljem tobožnje prirodne grmljavine bilo bi normalno. Mislim, ne bi bilo nepristojno ili protivzakonito.

Uključujem ipak televizor. I pre rata sam televiziji verovao više nego svojim očima. Ako na ekranu nema nacrtanog aviončića, onda prosto grmi. Mora i u ratu ponekad da zagrmi. Kao što je za vreme opsade Sarajeva neko umro nezavisno od snajperske vatre. Sećam se kako je jedna Sarajka pomenula dedu koji je umro, da bi je

sagovornica iz Crvenke blagonaklono popravila: "Misliš, poginuo?..." Deda, deda, što ne položi život u herojskoj odbrani grada? Nama, koji smo u to vreme bili ratno zaostali, rat je morao da stoji iza svega. Ali, čak ni rat to ne može. Dedi je bio došao vakat da umire, pa se tome i priklonio.

Ovde su na red došle munje.

Moglo bi naravno još nešto da se pojavi nad slobodarskim Beogradom, ali dok se na ekranu ne pojavi aviončić, za mene će da grmi.

Mada se pitam zašto i za pirodnu grmljavinu ne bismo imali odgovarajuću ikonicu? Munja, ona sa metalnih pločica Elektrodistribucije, naravno bez natpisa "opasno po

život" i bez kosturske glave. Da smo sinoć na ekranu imali nacrtanu munju, uživali bismo više u svečanosti trenutka [Dan mornarice], ne bismo se pitali da li nas agresor nadleće i danas, kada naša NAVY zasluženo slavi i dobija čestitku sa najvišeg mesta.

Neko će reći: kad nema znaka, nema ni opasnosti; to jeste, ali bi bilo još bolje, još bezbednije, kad bi se za vreme prirodne grmljavine u uglu ekrana pojavila ona prelomljena strelica sa bandere: danas-sutra rat će se izdušiti, biće prijatno znati da i u miru neko stalno dežura radi uzbunjivanja ili umirivanja javnosti.

I taj televizijski avion ja ne bih nacrtao onako kako su ga naši nacrtali: kod jednih on leti vodoravno (Studio B), kod drugih se čak penje (Politika), kod mene bi se u plamenu i dimu, očito pogođen, sunovraćivao. Ili ga uopšte ne bih prikazao. Zašto bismo reklamirali tuđina i njegovu tehniku nauštrb naših protivavionskih oruđa? Zar nismo mogli da stavimo cevi uperene uvis?! Ne bih napisao ni "vazdušna opasnost", nego samo "opasnost", jer bi u opasnosti bili i oni koji napadaju, a ne samo mi koji gledamo televiziju u krugu porodice.

Uostalom, taj ugao ekrana ne bi bio večito rezervisan za rđave vesti. Na njemu ima mesta bar za dve ikonice. Imamo dva istovremena događaja.

Grmi, na primer, i seva, što je jedan te isti događaj; na nekim kanalima idu filmovi, na kanalu državne televizije predsednik čestita blagdan nekom rodu VJ. U tom trenutku na ekranu bismo imali - šta? Već pominjanu munju i, tik uz munju, ili iznad munje, nikako ispod nje, da ne bi izgledalo kao da će ga upravo udariti grom, govornikov portret, formata aviončića; kad bi videli ko je na RTS-u, gledaoci bi napuštali film koji su ionako gledali pet puta, hitali bi da vide ono od čega žive, da čuju reči koje život znače.

RTS će poruku naciji naravno ponavljati i ponavljati, ali uvek ima neko za koga će se docnije ispostaviti da nije video ni čuo predsednika. Koji nam se i tako retko obraća. Ne, ne retko, ne mogu reći da nam se retko obraća, sigurno nam se obraća baš koliko treba i kad treba, nego meni tog obraćanja nikad dosta. Zato sve priloge u kojima je predsednik snimam,

potom presnimavam i delim prijateljima (nekad sam se nosio mišlju da kasete prodajem po ceni koštanja).

Posebno čuvam snimke poput ovog od juče. Jer, jedno je kad predsednika vidimo kako prima goste, a drugo je kad se obrati nama lično, kao što nam se danas obratio povodom Dana mornarice. Mornarica - to smo svi mi. Tako ja to razumem.

U uglu ekrana je opet aviončić, ali je zato grmljavina prestala. A nje se ja bojim više nego aviona, i bojim je se odmalena, dok sam aviona počeo da se plašim tek nedavno...

Moram da mislim na nešto lepo, na nešto što me neće odvući na stranputicu mrzovolje i zvocanja: reprezentacija SR Jugoslavije bacila je na kolena izabrani tim Malte; po vrlo prijatnom vremenu susret u Solunu pratilo je blizu sedam gledalaca, prihod od ulaznica je 18 drahmi, plave nije imao ko da bodri, kao ni Maltežane uostalom... Ua, Grcite!