Oštećenja "Deset najvećih"

Velika tranzicija

Sticajem nesrećnih okolnosti sada se ukazala prava prilika i za ozbiljnu privatizaciju i transformaciju naše elektroprivrede, železnica, naftnog kompleksa i svega ostalog

Ima mnogo načina da se dokaže da su tokom NATO bombardovanja najviše stradali državni "veliki sistemi" privredne infrastrukture. Jedan od najjednostavnijih je da se pogleda prošlogodišnja tradicionalna lista edicije "200 najvećih" beogradske "Ekonomske politike" i uporedi sa izveštajima o uništavajućim efektima bombardovanja. Ako sa te liste pogled suzimo na deset najvećih firmi (lista je sačinjena po diskutabilnom "faktorskom metodu"), videćemo da su među njima tri praktično uništena preduzeća, pet teško oštećenih, a samo dva su prošla sa manjom ili samo indirektnom štetom. U ovim firmama je zaposleno oko 125.000 radnika, ali od njihovog rada praktično zavisi kompletna jugoslovenska ekonomija.

U diskusiji o putevima obnove jugoslovenske ekonomije, koja je počela praktično od prvog dana proteklog rata, većina ekonomista se slaže da je neophodno obnoviti infrastrukturne sisteme, ali se pri tome, kao što to čine, na primer, dr Ljubomir Madžar kao generalni princip ističe - princip sistemske transformacije, to jest izgradnje "preduzetničke ekonomije". Gotovo niko, istina, među učesnicima te velike diskusije ovu transformaciju eksplicitno ne povezuje i sa transformacijom infrastrukturnih sistema, što je doista šteta, jer sticajem nesrećnih okolnosti - sada se ukazala prava prilika i za ozbiljnu privatizaciju i transformaciju naše elektroprivrede, železnica, naftnog kompleksa i svega ostalog.

Istine radi treba primetiti da je privatizacija infrastrukture nemoguća bez otklanjanja raznovrsnih spoljnih sankcija - naftnog embarga SAD, EU i pridruženih zemalja, trgovinskog embarga iste grupe država, a naročito zabrane ulaganja u SRJ koju je Evropska unija donela još 1. maja prošle godine. U tom smislu prava je nesreća što u poslednjoj fazi natezanja oko rezolucije Saveta bezbednosti u prvom planu nije bilo pitanje međunarodnih obaveza u rekonstrukciji SRJ, pa je ta tema ostala na nivou starog uopštenog stava G-8 da ni Jugoslavija, pod određenim uslovima, ne bi bila isključena iz "sveobuhvatnog pristupa ekonomskom razvoju i stabilizaciji kriznog regiona". Spomenuti uslovi mogu se nazreti već u čitanju Ahtisarijevog i Černomirdinovog papira, koji je usvojila Skupština Srbije, a u kome se kaže da će to "uključivati sprovođenje Paketa stabilnosti za jugoistočnu Evropu uz široko međunarodno učešće, radi daljeg unapređivanja demokratije, ekonomskog prosperiteta, stabilnosti i regionalne saradnje". Ima već i sijaset manje zamumuljenih uslovljavanja u izjavama zapadnih političara (Klinton, Bler, Širak, Šreder, itd.), koji kažu da finansijska pomoć Jugoslaviji neće biti odobrena dok u njoj ne dođe do demokratskih promena i smene njenog sadašnjeg političkog vođstva, to jest smene Slobodana Miloševića.

Znači, ostaje famozni "spoljni zid" sankcija, koji je u velikoj meri imao udela u kočenju tranzicionih procesa u Jugoslaviji - jer, u najmanju ruku, taj zid je služio kao izgovor za njihovo odlaganje. Upravo radi demokratskih i tranzicionih procesa bilo bi verovatno mnogo bolje da nakon vojnog i policijskog napuštanja Kosova bude uklonjen "spoljni zid" sankcija, ili da bude bar dopušteno privatnim investitorima da na svoj rizik i u svom interesu procene vredi li ulagati u Jugoslaviju.

Deset najvećih