Cenzorska vremena

Stranputice slobode

Mediji, cenzori i država: kakve se pouke mogu izvući iz osamdeset dana kontrolisanih informativnih tokova i kakva je svrha pobede ako već od danas ne budemo slobodni

U beogradskoj novinarskoj čaršiji od 24. marta veliku popularnost postigla je knjiga "Prva žrtva", koja je do početka agresije NATO-a na Jugoslaviju gotovo čamila na policama usko specijalizovanih medijskih biblioteka. To nije neko čudo jer pomenuto publicističko Najtlijevo delo opisuje istoriju ratnog izveštavanja i, naravno, ratne cenzure od Krimskog do Vijetnamskog rata. U dve reči: poučno štivo. Jer, tehnologija ratovanja je, nažalost, napredovala, medijske tehnologije su takođe napredovale, samo je igra između novinskog miša i cenzorske mačke ostala ista. Ali, ako mislite da ću da se žalim na cenzuru kojoj je i "Vreme" izloženo, grdno ste pogrešili. Kad je u zemlji proglašeno ratno stanje, onda je i cenzura normalna pojava. I to u svim vremenima - od krimskog vojevanja do vijetnamskog masakriranja - i postoji u svim zemljama sveta, a Najtli dokazuje da je bila najperfidnija i najrigoroznija u onim zemljama koje bi da se nametnu kao uzor demokratije i slobode štampe.

Elem, podvrgavanje cenzuri spada u prirodan usud i opis novinarskog posla u danima velikih ratnih nesreća; i regularna je i podnošljiva dok štiti specifične interese odbrane zemlje i sugeriše poštovanje konvencije da se rukovodstvo i državni organi poštede neodmerene kritike dok traju ratni napori, a postaje tortura i zločin nad javnom reči i mišljenjem kad neko pokušava da cenzurom zaštiti uski politički interes ili i nakon prestanka rata očuva cenzorsku kontrolu nad medijima. Kroz vreme i prostor - vek i po medijske uloge u ratovima, i u svim zemljama uključenim u ratne sukobe - spor između medija i cenzora odvijao se na toj tankoj liniji fronta, liniji razgraničenja dve sile - državne i medijske, na nekoj imaginarnoj ničijoj zemlji gde se lako gubi osećaj šta je zaštita države i naroda, a šta protekcija nosilaca vlasti.

Ni Srbija, ni Srbi, ni srpski novinari, ni srpski cenzori (usput: ima ovih prvih s ogromnim sklonostima za ovo drugo) nisu mogli izmaći ovim zamkama i zakonitostima neprijatnog posla koji s protokom vremena dovodi do čudnog fenomena obostranog izvinjavanja: novinara što pišu, a cenzora što to kontrolišu.

Postoji u Najtlijevoj knjizi jedan moto kojim počinje poglavlje o ulasku Sjedinjenih Američkih Država u Drugi svetski rat gde on citira zvaničnog vašingtonskog vojnog cenzora koji, na nekom sastanku, saopštava: "Dok traje rat - ne objavljivati ništa. Kad se rat završi - javiti ko je pobedio!" S obzirom na to da naši javljaju da smo pobedili (moralno, ako ne i drugačije, kako tvrdi general major Aleksandar Bakočević, a u nas moralne pobede imaju veći značaj nego neke druge), to znači da je rat gotov i da prestaje potreba za cenzurom, pa bi i novinari i cenzori mogli da odahnu - a bogami su i zaslužili. su. Neću da kažem da su nadležni bili neprijatni. Naprotiv, radi se o lepo vaspitanim ljudima koji su korektni u ličnom odnosu, dovoljno pametnim da se suzdrže od nametanja sopstvenog stranačkog opredeljenja, ali cenzura je anahrona, neprirodna i kontraproduktivna i kad cenzori lično nisu neprijatni, pa je, kad smo već pobedili, treba odmah zaboraviti i ne treba je više primenjivati.

Kad se, dakle, ovih dana ukine (ili samoukine) taj iznuđeni korak nazad u odnosu na dosegnute medijske slobode u Srbiji, ponovo ćemo se naći na stranputici slobode, gde će svako moći da piše i govori ono što hoće, mada nekima ni sva cenzura sveta ne bi i nije pomogla da se ograniče u saopštavanju banalnosti, gluposti, neproverenih vesti, podmuklih i ubilačkih komentara, čistih izmišljotina, proročkih kalambura, kao što nema cenzure koja bi neke mogla da spase i koja ih je spasla od nepismenosti, površnosti, kukavičluka, pokvarenosti, sebičnosti, kičeraja i smrtnog greha - dosade!

U ovoj zemlji posle ovog čuda više ništa neće biti isto - od novinara, preko cenzora, do Slobodana Miloševića. Znake tih promena danas, na izmaku veka, ljudi ne uočavaju tako što liznu prst i dignu ga u vazduh da bi videli s koje strane vetar duva, već upoređujući sopstvena znanja, iskustva i osećanja sa javnim govorom koji je nužno medijski govor.

Otuda u za naciju prelomnom trenutku nastupa i prelomni medijski trenutak. Mediji su ojađeni, bombardovani, finansijski i ljudski iscrpljeni, publika je na prosjačkom štapu, oglašivači takođe, dostava i prodaja vesti skopčana je sa gotovo nesavladivim problemima, traume su duboke a oštećenja fatalna. Ali, sve da je i obrnuto, da su mediji bogati, ratom netaknuti, da su publika i oglašivači puni para, ljudi bi i dalje lizali prst da utvrde pravac vetra ako mediji ne bi uvažili realnost da posle svega i oni moraju biti drugačiji, posebno oni koji se finansiraju iz budžetskih prihoda i koji samim tim imaju zadatak i pretenziju da budu od nacionalnog značaja. Uostalom, mi obični smrtnici iz takozvanih "nezavisnih medija" nismo ni spoznali zakučaste puteve cenzure nad glavnim državnim medijima, ali smo nekako imali nadmen osećaj da se nama to samo privremeno događa, dok je kod njih nasilje nad informacijom trajno stanje.

Zabeleženo je verovanje da je jedino Hrist uspešno pretvorio vodu u vino - drugi su kažnjavani zbog lopovluka - pa nema smisla danas, u trenucima kad je poželjna velika i duboka zamišljenost nad sudbinom i budućnošću Srbije, govoriti da ćemo "nastaviti razvoj", da je general Majkl Džekson general UN, kad je on komandant NATO trupa instaliranih duž naše granice, nema smisla lagati, odnosno manje je smisleno nego što je bila cenzura tokom osamdeset dana rata. Jer, poštovani čitaoci, cenzura ima neka svoja pravila i obrasce (ima ih, ma šta ja mislio o tome), a stranačka propaganda u cilju pretvaranja vode u vino potpuno je divlja, nezakonita i suštinski opasnija, jer ljudima pokazuje da se ovde neće baš ništa promeniti, bez obzira na to što smo se svi promenili. Pa će neko možda i postaviti pitanje: kog đavola smo uopšte pobeđivali taj NATO?