Između Kremlja i (moskovske) Bele kuće

Pretnja ili pohvala

Pune tri nedelje je Sergej Stepašin vodio bitku za pravo koje pripada svakom premijeru da samostalno sastavi vladu, dok je Kremlj (ne Jeljcin, već njegovo okruženje) svim silama nastojao da vrati političku kontrolu koja je postojala pre Primakova

Specijalno za VREME iz Moskve

Kad je predsednik Jeljcin imenovao Sergeja Stepašina za naslednika Jevgenija Primakova, čak i nakon što je novi premijer prihvaćen u Državnoj dumi apsolutnom većinom glasova, znalci zakulisne situacije na političkoj sceni Rusije su predviđali da njegovo premijerstvo neće biti duga veka. Ipak, dopuštali su mogućnost da potraje, pod uslovom da pokaže zube. Stepašin ih je i pokazao, muški pružajući otpor tome da mu za ministre nametnu ličnosti koje bi formalno bile potčinjene predsedniku vlade, a faktički bi njima upravljali iz Kremlja.

Povoda za takve pretpostavke bilo je na pretek, od trenutka kad je Stepašin počeo da bira kandidate za svoj kabinet. Prvu veliku probu prošao je u susretu sa pokroviteljem, predsednikom Jeljcinom, u Sočiju, gde se ruski lider krajem maja odmarao u rezidenciji "Bočarev izvor", kada je premijer trebalo da predoči početnu listu, prihvaćenu potom, po Jeljcinovom povratku, u drugom susretu u vili "Gorki-9". Na prvom zasedanju još nepotpune vlade posle tih dogovora, desno od njega - u fotelju koju su oduvek zauzimali oni koji su se smatrali "prvim do premijera" - smestio se dotadašnji ministar finansija, novi prvi zamenik Mihail Zadornov, a ne, kao što se verovalo, ministar transporta u prethodnoj vladi Nikolaj Aksjonjenko. To mesto je faktički siguran znak stvarnog uticaja osobe koja ga zauzima.

Novi premijer je, odgovarajući na glasine koje su uveliko kolale, da će Aksjonjenko, kao čovek Kremlja, biti siva eminencija i istinski gospodar situacije, pogotovo što je on sam - pošto je postavljen za "drugog" prvog zamenika - izjavio kako će svi poslovi vlade biti pod njegovom kontrolom, upozorio sve prisutne, ali i one iza zidina Kremlja: "Hteo bih na samom početku da kažem, da bismo izbegli eventualne razgovore o tome ko je glavni, a ko nije glavni u vladi, da vladom rukovodi njen predsednik. Molim sve da se to ima u vidu."

Trebalo je da to bude i šamar Aksjonjenku. Ali, pokazalo se da nije.

INCIDENT SA KORENOM: Ta premijerova replika trebalo je da znači da iznenadna pojava Aksjonjenka u Sočiju, na njegovom sasatnku sa Jeljcinom, ne znači da će njegov zamenik voditi glavnu reč. Da bi sve bilo jasnije, on je na sednici vlade otišao korak dalje, odredivši vicepremijerima ulogu koordinatora i - naglasivši da je to njegova principijelna pozicija - rekao da su "ključne figure u vladi ministri".

Iako je, međutim, seo desno od premijera, Zadornov je bio svestan da, sa Aksjonjenkom preko puta, levo od Stepašina, to ništa ne znači, to jest da će biti prinuđen da se tuče za svaki milimetar prostora u svom ataru, koji se ovde naziva makroekonomijom - finansije, budžet, odnosi sa inostranstvom i međunarodnim finansijskim organizacijama, spoljni dugovi i krediti, jednom reči - strategija vlade. On je, kao i ostali, koji ni Stepašinu nisu predviđali dug vek na položaju premijera, znao da se Akjonjenko neće zadovoljiti svojim "realnim sektorom" - taktikom ekonomske politike na unutrašnjem planu. Zato je Zadornov zahtevao da, i kao vicepremijer, zadrži rukovođenje ministarstvom finansija, jer se plašio da će bez toga izgubiti realnu kontrolu nad budžetskim prihodima, a još više nad rashodima. Nije prošao, pošto je to isto, još više želeo Kremlj kako bi kontrolisao tokove novca. Zadornovljeva želja nije ispunjena, ministarstvo finansija je dobio neko drugi, i on je podneo ostavku, jer nije hteo da bude marioneta sa zvučnom titulom.

Stepašin se, međutim, nije dao, a pre svega nije dao da Aksjonjenko stavi šapu na makroekonomiju. Na mesto Zadornova je postavaljen njegov zamenik iz ministarstva finansija Viktor Hristenko, a sam Zadornov je postao treći prvi zamenik, nadležan za sveukupne odnose sa Međunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i ruskim kreditorima, Pariskim i Londonskim klubom. Reklo bi se da je premijer u kadrovskim okršajima izišao kao pobednik, jer u kompletu sa dva prva zamenika (Hristenkom i Zadornovom) i ministrom finansija Kasjanovom zadržava kontrolu nad svim budžetskim tokovima, od poreza do subvencija.

KOMESAR IZ KREMLJA: Po logici političke igre, međutim, bitka nije završena, samo prelazi na novi teren - unutar same vlade. Posmatrači čak idu tako daleko da predviđaju da sve dok u vladi sede Stepašin i Aksjonjenko - bez obzira na to što premijer tvrdi da je stvorio "tim istomišljenika" - mira neće biti, to jest da će Bela kuća, sedište vlade, biti poprište stalne bitke. I to i pored toga što Stepašin uporno govori da je i on čovek Kremlja, da ga je Jeljcin postavio za premijera, da on "radi zajedno s predsednikom". Za analitičare klime važnije je nešto drugo - da je Aksjonjenko istinski "čovek Kremlja", grubo rečeno predstavnik grupe koja priprema Jeljcinove odluke, tumači njegove naloge i propisuje šta je u skladu s predsednikovim direktivama. Tu grupu čine Jeljcinova ćerka Tatjana Djačenko, bivsi šef administracije Kremlja, sada "privatni" savetnik predsednika Valentin Jumašev i njegov naslednik, sadašnji šef predsedničkog štaba Aleksandar Vološin.

Aksjonjenko je njihov eksponent u vladi, zbog čega je u štampi prozvan "komesarom iz Kremlja", dok ga u Kremlju ne zovu drukčije osim "naš oklopni voz"! (Uostalom, Jeljcinovo okruženje je i pokušalo da nametne Aksjonjenka kao kandidata za premijera, zbog čega je u Dumi, kad je stigao predlog sa Stepašinovim imenom, nastala zabuna: da li se Jeljcin zbunio ili ne zna šta hoće.)

S takvim vezama on može da unosi nemir, tvrdeći da je njegovo pravo da se u sve meša, jer sve i postoji radi "realnog sektora" - nacionalne privrede pod njegovim rukovodstvom. Stvar je, međutim, u tome što se on - kao što ocenjuju analitičari - ne rukovodi toliko intresima ili željom za prosperitetom nacionalne privrede, već ciljem Kremlja da na svaki način stavi šapu na tokove novca.

Na tom putu za kontrolu nad jednom od vladinih institucija u kojima se "stvara para" Aksjonjenko neće morati da se bori. Reč je o Državnom carinskom komitetu koji obezbeđuje bezmalo polovinu svih budžetskih prihoda (plan za 1999. godinu premašuje 200 milijardi rubalja ili 8,5 milijardi dolara). Preko novog šefa komiteta Mihaila Vanjina kremljovski pokrovitelji Aksjonjenka već kontrolišu taj izvor. A pesimisti predskazuju da i Ministarstvo finansija i Centralna banka neće moći dugo da odolevaju.

STEPAŠIN KAO NASLEDNIK: Da li je u pitanju varka ili ozbiljna politička prognoza, ko će znati. Tek, šef Jeljcinove ekipe u Kremlju, pomenuti Vološin, koji je tri protekle nedelje, kao predstavnik "kremljovske trojke", lično učestvovao u svim pregovorima o sastavu vlade, iznenada je premijera predstavio javnosti kao mogućnog naslednika na položaju šefa države. Vološin se sigurno nije istrčavao, mada je teško poverovati da mu je tako nešto sam Jeljcin naložio. On je svoje predskazanje dosta vešto uvio u formulu opšte kategorije da "čovek koji samo godinu dana pre (predsedničkih) izbora dolazi na čelo (federalne) vlade mora da ima i predsedničke ambicije".

Karakteristično je da, ako se ta izjava raščlani, on ne predskazuje, ali podmeće Stepašinu da "mora da ima i predsedničke ambicije". A ako se zna šta biva sa premijerima sa predsedničkim ambicijama - imali ih oni stvarno ili su im ih podmetali - onda Vološinova izjava može da zvuči i kao pretnja. Jer, kad se Kremlj uveri da premijeri okreću glave ka njegovim zidinama, onda oni mogu da počnu da odbrojavaju svoje dane u premijerskim foteljama. To se desilo Černomirdinu, a tako je bilo i sa Primakovim.

Stepašin još nije reagovao na tu ujdurmu "trojke" ili "porodice" - kako Jeljcinovi oponenti obično kvalifikuju tim kojem je na čelu Tatjana Djačenko - ali zato analitičari hitro reaguju procenama da (čak i kada bi bio opterećen tim pogubnim ambicijama) na predsedničkim izborima ne bi imao iole značajnije šanse.

Premijer će, najverovatnije, na neki način, pokušati da dezavuiše autora njegovih "predsedničkih ambicija", ali sigurno to neće biti direktni demanti. On mora da zna da je to neka vrsta izazova, a još više činjenica koliko je Jeljcin osetljiv na takve ambicije svojih izabranika. Stepašin će morati da smisli formu odbijanja iz koje će biti jasno da je "porodica", u stvari, testirala Jeljcina; javno objavljivanje mogućnosti da Stepašin postane naslednik najbolji je, uz to i bezopasan način da se vidi kako će predsednik reagovati na neočekivano i prerano ispoljavanje "predsedničkih ambicija" svog premijera.