Fragmenti o ratu (III)

Piše: Mihajlo Pantić

Ponekad mislim o tome da je, izvan priče o geostrategiji, o stanju civilizacije, o borbi interesa, srpski nesporazum sa svetom nastao iz različitosti onoga kako mi vidimo sami sebi od onoga kako nas svet vidi. Srbi, kao vrlo star evropski narod, sa dugom istorijom, osvedočenom kulturnom tradicijom i vrlo snažnom mitskom svešću o kolektivnoj pripadnosti, vide sebe kao veliku zajednicu i tako se ponašaju. Mi imamo mit dovoljno velik za sto miliona stanovnika, a ima nas svega deset. Drugima je ponašanje koje proizlazi iz takvog raskoraka u najmanju ruku neobično, i rađa niz predrasuda koje kasnije postaju stereotipi. Način na koji danas svetu pričamo tu priču o sebi je, nažalost, ideologizovan, medijski i zanatski traljavo urađen, anahron, nisko komunikativan (nerazumljiv ostalom svetu koji, objektivno, ni ne želi da nas čuje), a visoko propagandan. Zapadni mediji, pri tom, demonizuju Srbe i nesporazum postaje beznadežno dubok. Rat produbljuje tu provaliju. Pitam se, zato, da li ćemo umeti i hteti da iskustvo ove kalvarije, kada se završi, a završiće se, preobrazimo u energiju novog početka, u politici, u ekonomiji, u kulturi, ili ćemo nastaviti da živimo u starim iluzijama. Srbi tu istorijsku lekciju nikada do sada nisu naučili, mit je ovde uvek nadilazio realnost. Voleo bih da smo ovoga puta konačno to shvatili, jer je cena kojom plaćamo staru lekciju, krvavo previsoka. Ali, lagao bih kada bih rekao da sam u to siguran.

Znam da će ovaj tekst definitivno pokvariti moja lična priča, i to priča od koje nikada neću napraviti fikciju, stvarna priča, ali ja jednostavno ne umem drukčije. Moja supruga Jelena radi kao lektor u državnoj televiziji. Jedne večeri je dobri Bog voleo moju suprugu. Sticajem okolnosti, te večeri je Alijansa, smatrajući srpsku TV vojnim ciljem, što je ingeniozna inovacija u istoriji svih dosadašnjih ratova sveta, gađala zgradu u kojoj je Jelena ispravljala tačke i zareze na vestima koje su izveštavale o ratu.

Otišla je na posao oko osam uveče, radila je u noćnoj smeni, a ja sam ostao sa dečacima. Posle uobičajenog dnevnog reda (večera, gledanje filmova, čitanje, telefonski razgovori), otišao sam u krevet sa nekom neprijatnom, nemuštom slutnjom. Odagnao sam tu slutnju tek pred san, pravdajući se sam sebi umorom...

Prenuo sam se i pogledao na sat. Bilo je dva posle ponoći, tačno u minut. Ustao sam, pokrio dečake i otišao do WC-a. Zatim sam se vratio u krevet. Nisam mogao da zaspim. Na ulicama je vladala potpuna tišina. Tako, zureći u mrak, sačekao sam snažnu eksploziju. Ja sam veštac, čekao sam baš nju, tu eksploziju, ne neku drugu. Zaljuljala je roletne i otvorila prozore, jedno okno palo je uz snažan tresak.

- Jako je udarilo - rekao je razbuđeni Bogdan, moj mlađi sin.

- Jeste, sine, spavaj.

Šta sam drugo mogao da mu kažem. Pomislio sam da su gađali most ili zgradu savezne vlade, na nekoliko stotina metara od nas, udar je zaista bio stravičan, zavaravao sam sebe, samo da ne bih mislio na ono što sam slutio. Upalio sam radio, duže od pola sata gradski Studio B nije ništa javljao. Onda je zazvonio telefon. Nečiji muški glas koji je dopirao iz daleka, s naporom se probio kroz šuštave linije i panično zavikao: - Sačekajte trenutak.

Sačekao sam.

- Mihajlo - rekla je Jelena posle duge, mučne pauze, izgledalo je da se nečega doseća - pogodili su televiziju, nije mi ništa, doći ću čim budem mogla.

Tajac. Spustio sam slušalicu. Bio sam miran kao da mi je neko javio neku najobičniju vest. Soba je bila soba, pokrivač je bio topao, pod njim je ravnomerno disao moj mlađi sin Bogdan. U drugoj sobi spavao je Đorđe. Kada me pozvao otišao sam da ga poljubim.

- Šta su rekli?

- Ništa, mama se javila. Rekla je da je dobro i da će uskoro doći.

- Pogodili su televiziju?

- Jesu.

Sa ulice se čuo naglo oživeli saobraćaj. Urlale su sirene vatrogasnih kola. Zatim je zazvonio telefon, i taj me zvuk podsećao na lomljenje stakla, tamo, negde u daljini. Moj drug Saša javio mi je da je video Jelenu na nekom nemontiranom snimku. Uključio sam TV i gledao, skamenjen, prizore sa ruševine koja se pušila, osećajući kako mi udara srce. Jeza. Nikada neću razumeti ljude koji se tu odmah pojave, iz neke sumanute potrebe ili iz nekrofilne radoznalosti, ko zna...

Jelena je došla u pola pet. Bila je mirna. U prvi mah nije mogla da se seti kako je izašla na ulicu. Zatim se istuširala. Nisam osećao ništa. To se, u tim, najranijim časovima, dešavalo nekom drugom. Legla je na krevet da se malo odmori, san nije bio moguć. Onda je naišao strah, čisti, koncentrovani strah, stigao je iz utrobe i preplavio mi telo. Drhtao sam. Na jastuku, već je svitalo, njena kosa mirisala je na barut.

- Idem da operem kosu - rekla je.

I sa tako jednostavnom rečenicom počeo je naš novi život.

...Raketa je tresnula na nekih desetak metara od njene redakcije, otcepila i srušila celo jedno krilo stare zgrade. Projektil nije bio zapaljiv nego samo razoran. Kakav cinizam. Da je bilo obratno, u požaru i gušenju (rezervni ulazi bili su zatvoreni, očito zbog nečije neodgovornosti i nepažnje), nastradalo bi mnogo više ljudi... Svi povređeni, ubijeni ili sasvim razneti bili su iz tehnike, iz obezbeđenja, iz režije, iz pomoćnih službi...

Ćutali smo. Onda se oglasio telefon, i nije prestajao da zvoni ceo bogovetni dan. Zvrndao je bukvalno svakog sekunda, kao da je lud ili pokvaren: tek tada smo, nehotično, videli koliko zaista imamo rođaka, prijatelja i poznanika.

Tog i nekoliko narednih dana jedino sam osećao neku tihu, potmulu, veliku radost čistog postojanja.

A sada, posle svega, osećam zamor, koji bi mogao da donese neki korak nabolje, jer dosadašnje trajanje bombardovanja proizvodi toliki besmisao da dalje više naprosto ne može ovako, jedino ako nisu odlučili da nas bombarduju do Sudnjeg dana. Pa šta i posle toga, kada nas sve izbombarduju? - Kameno doba - rekao je jedan visoki zvaničnik NATO-a. Utešan odgovor. Intenzitet rata realno ne jenjava ali osećam da jenjava samo vreme. I onda shvatam da nema nikakve politike: ovo je mogao izmisliti samo apsolutno bolestan svetski Um, metastaza toga uma na kraju jedne tehnološki pomahnitale civilizacije, jer sve drugo je skup malih, sada gotovo besmislenih priča, a naročito mi se grotesknom čini ona priča o tome kako zapadna alijansa zapravo ne bombarduje narod Jugoslavije (kao da su stotine mrtvih umrli naprasno, od srca) nego nam uvode demokratiju i pomažu nam da se integrišemo u Evropu. Za mene je Evropa Leonardo da Vinči a ne skup pomračenih političkih bezličnika koji jedino umeju da podižu nivo nesreće na Balkanu. Dok krv ne preplavi ceo svet. Crni cinizam je govoriti o "kolateralnim žrtvama". Trogodišnja devojčica koja pogođena gelerom od nekog teledirigovanog projektila umire u svom kupatilu jeste anđeo, a ne "kolateralna žrtva".