Sa Bledskih susreta pisaca

Sličnosti i razlike

U privatnim razgovorima mnogi pisci, okupljeni ovde iz celog sveta, kategorično su protiv bombardovanja; u zvaničnim razgovorima, odjednom su se pojavile ozbiljne razlike

Kao zvanični delegat i jedini predstavnik srpskog PEN-a na Bledskim suretima pisaca, polazim na put ka Sloveniji 19. maja tačno u pet časova posle podne. Računam da je to najpogodnije vreme, između dve uobičajene uzbune. Prelazim Pančevački most i nastavljam da vozim zaobilaznim putem ka Novom Sadu, preko Perleza, Titela i Kaća. Osim porušene benzinske stanice kod Padinske Skele, sve do graničnog prelaza Kelebija ne vidim nikakve znakove bombardovanja.

Jedan čekpoint je postavljen kod Novog Sada, a drugi kod Subotice. Primećujem da su policajci izuzetno ljubazni i civilizovani, čak diskretni. Kratka provera dokumenata, pitanje gde putujem i ništa više, čak nema ni pitanja o razlogu putovanja. Isto će mi se dogoditi i u povratku. Zaključujem da to nije slučajnost. Ista jednostavna procedura i na granici. Pokazujem dozvolu vojnih vlasti i bez mnogo čekanja prelazim na mađarsku stranu. Tu je već formirana duga kolona automobila. Imam utisak da sam jedini Jugosloven koji prelazi granicu. Vidim uglavnom mađarske i bosanske registracije. Tek poneka kola iz Subotice. Kontrola je detaljna, ali se i mađarski carinici ponašaju korektno. Vidim da iz mnogih mađarskih kola oduzimaju neke stvari, ali ne shvatam šta je to što Mađari u ovim danima pokušavaju da prošvercuju iz Jugoslavije.

U motel pred Budimpeštom stižem oko ponoći. Iz sna me budi brujanje aviona. Brzo ustajem, otvaram prozor i spuštam roletne. Takva su pravila. Pokušavam ponovo da zaspim. Onda shvatim da sam sada na drugom mestu i da su to verovatno avioni koji se vraćaju posle bombardovanja. Oblačim se i trčim do telefonske govornice ispred motela da pozovem Beograd. Telefoniranje i raspitivanje za prilike u zemlji biće narednih dana jedna od mojih glavnih preokupacija. Shvatiću, takođe, kako na ovoj prividno bezbednoj distanci moje rutinsko beogradsko reagovanje na bombe sada prerasta u sve veću strepnju i brigu.

Pred slovenačkom ambasadom, u kojoj treba da dobijem vizu, zatičem malu grupu ljudi. Jedan mađarski biznismen, nekoliko Ukrajinaca i najviše mlađih Jugoslovena. Priča se uglavnom o našima u Budimpešti. Kažu da u Budimpešti ima 8000 izbeglih Srba. Drugi pominju brojku od 40.000. Svi imaju iste brige i dileme: ostati ili se vratiti, kako naći stan i privremeni posao, koje se vize najlakše dobijaju... Srpska Kazablanka. Tako je Stojan Vujičić opisao današnju Budimpeštu.

Prilazi mi jedna devojka i pita da li bih mogao da je povezem do Ljubljane. Mogla bi vrlo brzo da se spakuje. Već je tri nedelje u egzilu i naučila je da donosi brze odluke i da sve ima spremno za pokret. Dok je vozim ka Ljubljani saznajem da studira na muzičkoj akademiji u Novom Sadu. Kada je bio bombardovan jedan od novosadskih mostova, našla je geler u svojoj spavaćoj sobi. Onda je odlučila da se skloni u očevu vikendicu na Fruškoj gori, ali tamo je ubrzo bilo još gore. Dobitnica je mnogih nagrada, ali misli da je ovo kraj njenih studija. Nada se da će u Sloveniji ili na nekom drugom mestu naći posao kao sekretarica. Ume, kaže, da radi na kompjuteru isto tako dobro kao što svira, a to se više traži.

Na Bled stižem u tri sata posle ponoći. Na jutarnju sednicu, na kojoj se raspravlja o ulozi pisaca u promovisanju mira na Balkanu, dolazim sa desetak minuta zakašnjenja i sedam na prvu slobodnu stolicu u poslednjem redu. Slovenački pesnik Boris Novak, predsednik komiteta "Pisci za mir" Međunarodnog PEN-a, ugleda me, ustane od stola predsedavajućeg, priđe mi, zagrlimo se i on kaže: "Poljubićemo se tri puta." Nešto kasnije, mimo dnevnog reda, poziva me da govorim. Atmosfera je takva da odlučujem da ne čitam pripremljeni tekst o modernom značenju tradicionalnih teorija večnog mira. Umesto toga, posle nekoliko uvodnih rečenica o konvertibilnosti ciljeva i sredstava, o miru i nenasilju koji se ne mogu dostići nasiljem, govorim o životu u Beogradu. Pokušavam da to učinim na osnovu ličnog iskustva. Strogo pazim da ne budem patetičan. Posle toga celog dana ja sam samo "čovek koji je došao iz bombardovanog grada". Svi hoće da čuju još detalja. Svi su protiv bombardovanja. Posebno Slovenci. Jedan slovenački pisac odvodi me u stranu i kaže: "Beograd je grad koji sam ja u bivšoj Jugoslaviji najviše voleo. Strašno je ovo što se događa." Boris Novak mi pokazuje svoje pismo, objavljeno u Delu, u kojem protestuje protiv bombardovanja i protiv odluke slovenačke vlade da dozvoli prelet vojnih aviona.

Primećujem da su u privatnim razgovorima mnogi pisci, okupljeni ovde iz celog sveta, kategorično protiv bombardovanja. U zvaničnim razgovorima, kada je trebalo sročiti rezoluciju koja se na ovakvim skupovima Međunarodnog PEN-a uvek donosi, odjednom su se pojavile ozbiljne razlike, posebno u komplikovanim raspravama o pravom odnosu uzroka i posledica jugoslovenske krize. Tako je i večito pitanje odnosa ciljeva i sredstava opet ostalo otvoreno. U atmosferi ntimnih sličnosti i zvaničnih razlika domaćin je na kraju predložio da se rezolucija i ne donosi.

Recepcioner u motelu "Mizse" na autoputu kod Kečkemeta već me poznaje. Pita me zašto se vraćam u Beograd kada tamo padaju bombe. Osećam da je to trenutak kada bih mogao da kažem nešto lepo patriotski. Tek mnogo kasnije sam se setio da sam mogao da kažem, recimo: "Ja verovatno svojoj zemlji nisam mnogo ni koristan ni potreban, ali ona meni jeste." Umesto toga samo sam rekao: "Ja tamo živim." Nije lako danas biti pravi patriota u Srbiji. Treba umeti.

Osećam strepnju dok prilazim granici. Ne vidim nijedna jugoslovenska kola. Kao da se niko ne vraća u ovu nesrećnu zemlju. Čeka me bombardovanje kojem se u tom trenutku baš i ne vidi kraj. I ne samo to. Pomislim: možda se nekoj budali nije dopalo ono što sam govorio u Sloveniji. Možda me već na samoj granici čeka patriotsko saslušanje, jer nisam govorio zvaničnim propagadnim jezikom. U stvari, možda čak pomalo i jesam. Nikada do kraja neću odgonetnuti tajnu zbog čega čovek kad ode u inostranstvo postaje manje kritičan prema sopstvenoj zemlji. Gotovo se postidim što sebi i svojim rečima pridajem značaj.

Carinici i policajci me ljubazno propuštaju. Kao da su srećni što se neko uopšte vraća. Nastavljam praznim drumom prema Beogradu. Uključujem radio i nalazim neku lokalnu stanicu. Nina Simon peva: "It's a new dawn / it's a new day / it's a new life for me... and I'm feeling good." I ja se osećam dobro. Ne znam da li je to zbog toga što se vraćam, što sam živ, što nemam budućnost. Možda je sve ovo oko mene samo prošlost. Znam da sam negde pročitao rečenicu: "Prošlost nije nikada mrtva, jer ona čak nikada i nije prava prošlost", ali ne mogu da se setim ko je to napisao. Možda Fokner? Odjednom uobražavam da sam otkrio smisao Kafkine ideje o sadašnjosti kao procepu u vremenu. Probudiš se i shvatiš da si se pretvorio u bubašvabu koju svako može zgaziti.