Čiča na turneji

Masiva socrealistička skalamerija koja prikazuje Dražu kao nekog para-Tita preseljena je u Brčko iz Vukovara... Kuda će dalje?

Ovih dana je Brčko - nekada pitomi gradić na desnoj obali Save - ponovo u centru pažnje, potvrđujući tolstojevsku istinu da su svi srećni gradovi srećni na sličan način, dok svaki nesrećni grad ima svoju, originalnu nesreću, a takođe i orvelijansku istinu da su svi balkanski gradovi nesrećni, samo što su neki nesrećniji. U Brčkom je sve to nekako užiženo: ono je em "nesrećnije", em originalno u toj svojoj nesrećnijosti.

Ovde, naravno, nećemo o dnevnopolitičkim implikacijama bizarnog "brčanskog problema". Zanimljivije je razmotriti nove avanture totema i simbola ovog rata. Reporteri splitskog Ferala ovih su dana uslikali u centru te razbucane varoši markantan bronzani spomenik nikom drugom nego - đeneralu Draži Mihajloviću. Masivna rasno socrealistička skalamerija koja prikazuje vođu Ravnogorskog pokreta kao nekog para-Tita (odmah sam se setio čuvenog bronzanog Maršala, u šinjelu, vizionarski zamišljenog, s rukah na leđih...) preseljena je u ovaj grad iz Vukovara, neobično ruševnog grada koji se nalazi na teritoriji susedne i prijateljske nogometne velesile Hrvatske, a koji je neko vreme, iz vlastima Srbije apsolutno stranih i nepoznatih razloga, bio skoro pa deo Srbije, ili bar famoznih "srpskih zemalja". Grad na Dunavu neko je vreme izigravao prestonicu istočnog dela jedne virtuelne arhipelag-države (RSK) smeštene u sajber-prostoru između Srbije i Hrvatske, a onda je terevenci došao kraj, pa je varoš - u prilično zapuštenom stanju, doduše - vraćena uknjiženom vlasniku, iako je prethodno bilo nekih svečanih zaklinjanja da se to nikada neće desiti... A dok je orgijica trajala, tamo se nakotilo svakakvih čuda; lično mi je najdražesniji podatak da je neki sokak koji se do rata zvao Ulica Stjepana Radića prelaskom u sajber-prostor RSK prozvan (zvanično, od gradskih vlasti) Ulica Puniše Račića. Ako ste zaboravili, narečeni Račić je bio čovek koji je upucao Stjepana Radića, usred Skupštine u Beogradu. Stvar je, dakle, vrlo ekscentrična čak i za radikalno pomerene kriterijume raznoraznih "oslobođenih teritorija" uzduž i popreko Balkana.

Iz istog fundusa razobručene (para)ideološke imaginacije u Vukovaru se tako jednog dana obreo i bronzani Dragoljub Draža Mihajlović. Otkud on tamo, i šta mu to treba? Tzv. istorijska istina o Mihajloviću i Ravnogorskom pokretu ovde je najmanje važna: to je posao za dokone veterane i njihove sledbenike i protivnike. Draža je vaskrsao u Vukovaru u drugom, s protokom vremena istorijsko-političko-kulturno mutiranom svojstvu: kao ikona i simbol ekskluzivno srpskog, zabranjenog, radikalnog, ne-komunističkog, anti-jugoslavstvujuščeg, kao eksplicitni Prst U Oko, kao prepoznatljiva opreka svemu čemu su njegovi "postavljači" učeni za vakta "bratstva i jedinstva", jedinog vakta koji uopšte mogu da pamte. Kao trade-mark nekadašnjeg Tabua koji se premetnuo u Novi Kanon, kao maskota prizivanog i organizovanog diskontinuiteta sa zajedničkim životom, bronzani Draža je - kao i atentator Puniša na uličnoj tabli - u Vukovaru igrao simboličku ulogu strašila (kao da su oterani Inovernici nekakve čavke koje su se namerile da pozobaju letinu), i čuvara od uroka. A "urok" je ovde "povratak na staro", tj. razbijanje psihodeličnog sna o "srpskim zemljama".

Kako se cela stvar završila, dobro je poznato. Kada je postalo jasno da će barokna (bilo nekad) dunavska varoš ipak, eto, ispasti sa slavnog zemljovida novog Carstva Dušanovog, neko se setio da uprti Dražu pravo u Brčko, u tu novu neuralgičnu tačku Zapadnog Srpstva. Zašto? Pa, jasno: em da ne padne dušmanima u ruke (sumnja se da oni s njim ne bi baš lepo postupali), em da svojim bronzanim prisustvom markira novu Tačku Otpora, novu simbolnu varoš koju Ne Damo, koja je Samo Naša. Sada zloglasna arbitražna odluka o Brčkom dovodi u pitanje ključni i suštinski rezultat otadžbinskog napora na tom terenu: nasilnu etničku i versku unifikaciju, osamosrbljivanje tog grada. Tzv. međunarodna zajednica je izgleda, iz svojih razloga, zapela da Brčko ponovo bude multuietnički grad, pa šta košta da košta; izmicanjem iz ekskluzivnog poseda RS, Brčko tako simbolički ponovo "pada" u stanje "prevaziđene" pluralnosti identiteta. U tom kontekstu, spomenik Draži postaje suvišan, čak smešan - kao kada biste u današnjem Berlinu videli kočoperni spomenik Erihu Honekeru. Ne zbog - da ponovimo - "istorijskog" Mihajlovića od krvi i mesa, koji odavno nije bitan nikome osim retkim preživelim ratnim saborcima ili dušmanima i maskiranim provincijskim zamlatama koje se šetuckaju čaršijom u čizmama, s krajevima loknica što im izviruju ispod uparene šubare; Draža postaje smetajući faktor kao prizor-izdajnik, kao doslovno težak dokaz simboličkog - a bogami sve više i realnog, opipljivog - kraha jednog uvrnutog koncepta, kao vizuelni prikaz propasti jedne bolesne utopije - one o Velikoj Svesrpskoj Državi. Dakle, ako Brčko na kraju ne bude Samo Naše, nije mi teško da zamislim kako spomenik Draži Mihajloviću jedne noći tiho nestaje iz pospane posavske varoši. A ko bi ga to, moliću lepo, uklonio? Muslimani? Vestendorp i NATO-soldati? Ma jok, nego baš oni koji su ga tamo i instalirali. Da ih ne podseća na gigantsko groblje iluzija, na sav taj ucrvljali idejni junk-food, koji sada trune na onom čuvenom istorijskom smetlištu.

A u onoj Feralovoj reportaži jedan vitalni čiča vickasto komentariše novu brčansku stvarnost: " ... ja nekako mislim da je za sve kriv đeneral Draža. Prvo su mu stavili spomenik u Vukovar, a kad je Vukovar počeo kliziti u hrvatske ruke, netko je odlučio da ga prebace u Brčko. Sad, evo, ostajemo i bez Brčkog i predlažem da ga nakon ovog postave u pizdu materinu." Tako čiča o bronzanom Čiči. Ali, nešto mi govori da se ekscentrični, kolektivni otadžbinoljubivi um neće složiti s ovom ciničnom opservacijom, nego će đeneralove "mošti" poterati dalje, na nastavak morbidne turneje. Siguran sam da, recimo, u Prištini postoji neki zgodan trg koji nije adekvatno idejno-estetski oplemenjen...