NUSPOJAVE

Vreme br. 433, 6. februar 1999.

 

Taksimetar propasti

Stvarnost je samo ta blatnjava izrovašena džada koja vodi od Nigde ka Nigde, i gde moraš da vozikaš ovog Nikog, da bi zaradio Ništa, jer ti je i to neophodno

61.gif (26739 bytes)Ako se poslednjih meseci češće vozate taksijem po Beogradu, a pride još niste neradi da popričate s majstorom, može vam se učiniti da je Beograd s kraja devedesetih postao na neki naopak način podoban Parizu iz dvadesetih godina ovog veka: svaki drugi taksista će, naime, stati da vam vatreno ili, pak, rezignirano objašnjava kako on zapravo i nije taksista nego nešto drugo - inženjer, bozadžija, medicinski tehničar, akrobata, ABH podoficir, baštovan, pedikir - ali ga je, eto, pre-koji-mesec-nužda-naterala etc. Tako su i posle Oktobarske revolucije metropole Zapada vrvele od taksista, batlera i liftboja koji su do kobnog oktobra 1917. bili grofovi, baroni, knezovi, vladike, upravnici, direktori, popovi, pisci... O toj tužnoj emigraciji, jednoj od najtužnijih u ovom veku (ako je nesreću uopšte moguće i pristojno tako odmeravati i upoređivati), i o životu pariskog taksiste prebeglog iz Zemlje Izlazeće Petokrake, pisac neobične biografije Gajto Gazdanov napisao je "Noćne puteve", jedan od najdivnijih i najmučnijih romana koji su prevedeni na srpski jezik tokom devedesetih.

Ovde, međutim, tradicionalno oskudevamo u osobama plave krvi, a i emigranti nam nešto slabo uspevaju: ko da se iz puste tuđine doseli ovde, kad i mi ovdašnji masovno bežimo s rodne grude, ne zaustavljajući se u panici pre Vankuvera ili Melburna? Zato masovna degradacija ovdašnjih pripadnika srednje klase, najčešće ljudi sa akademskim zvanjima ili cenjenim zanatima, nema čak ni tužnu pompeznost one ruske, emigrantske, postoktobarske... Ovde se propada tiho, neosetno i banalno, i po svoj prilici o toj plišanoj propasti niko neće pisati romane.

Priča je manje-više uvek ista: novopečeni taksista je radio to-i-to, uglavnom posao za koji se godinama školovao i u koji je, uostalom, uložio svoje silne dečačke (a sve više i devojačke - taksistkinje su sve brojnije) snove i ambicije; onda se, naravno, desilo to da je "firma propala", ili je dotični poslat na višegodišnji "prinudni odmor", ili više nije hteo da radi za 26 DEM mesečno, plativo u šest nejednakih delova, sa simboličnim zakašnjenjem od sedam meseci; drugi posao u struci ne može da nađe jerbo je previše star, ili previše mlad, ili ne poznaje One Koji Sređuju Stvari, nema love za mito etc. I tako je prestao da radi ono što je želeo i nameravao da radi celog svog života, a zatim se suočio i sa žalosnom činjenicom da njegova maloletna i neodgovorna deca nisu u stanju da shvate njegovu dramu, nego i dalje insistiraju da svakodnevno jedu, čak i nedeljom. I onda se presabrao: osim što sam atomski fizičar, šta još znam da radim? Znam da vozim. Osim što posedujem bezvrednu diplomu (zbog koje sam, onomad, napravio žurku od tri dana), šta još posedujem? Limeni krš koji se 1973. još mogao pretenciozno nazvati lada. Prema tome - Hit the Road, Jack...

I tako, dok se vozite u oljuštenoj olupini bez retrovizora, pridržavajući vrata da ne ispadnu i moleći Boga da je skalamerija na četiri točka prošla bar jednu "generalku" od prerane smrti Druga Tita naovamo, možete da čujete i naučite više nego iz najboljeg sociološkog zbornika o "pauperizaciji srednje klase" i sličnim nusproduktima vladavine Organizovanog Ludila koje je opustošilo ovu zemlju temeljno poput kombinovane invazije skakavaca i Huna. Jer, na sedištu do vas sedi živi eksponat Muzeja (post)socijalističke strave, pokusni kunić koji je baksuzno "mutirao" u jednom suludom eksperimentu in vivo koji nijedne sekunde i nije imao šanse da uspe (jer je suština eksperimenta bila u emigriranju celog jednog naroda s matične planete), još jedna žrtva masovne samohipnoze i njojzi posledičnog višegodišnjeg ma'nitanja koje je devastiralo osnovne pretpostavke za normalan i prosperitetan život u ovom zakutku sveta. Zato se većina tih prinudnih taksista osećaju kao Bivši Ljudi, društveni zombiji koji su digli ruke od bilo kakvog prohteva glede vlastitog postojanja na Zemlji, osim potrebe da nekako nahrane nekoliko gladnih usta, zaključno s vlastitim. Dok taksimetar otkucava, i dok još uvek šeprtljavom i zagubljenom neo-taksisti pokušavate da objasnite razliku između Labudovog i Julinog Brda, vaš Vozač Kroz Noć ni ne krije koliko je sve ovo, na čelu sa vama koji prljate njegovo dragoceno sredstvo za rad, daleko od Onog Pravog Njega, ali mu iz noći u noć postaje jasnije i to da je i on sam, odnekud, sve dalji od sebe, odnosno da je sve što je bilo bilo tek san, izmaglica, opsena, a da je stvarnost samo ta blatnjava izrovašena džada koja vodi od Nigde ka Nigde, i gde moraš da vozikaš ovog Nikog, da bi zaradio Ništa, jer ti je i to neophodno.

Pravi taksisti su, naravno, ozbiljan svet, ljudi od zanata. Oni svojski rade svoj posao, i mogu da ga vole baš kao i bilo koji drugi posao - setite se Vinone Rajder u losanđeleskoj priči iz Džarmušovog filma Noć na zemlji: ona odbija priliku da postane filmska zvezda, jer joj je i ovako sasvim dobro... Ali, ova socijalna pošast što se kotrlja oronulim, polupokojnim Beogradom, prestonicom jedne mrtve a nesahranjene države, nešto je sasvim drugo. U hiljadama beogradskih taksija sede tužni, promašeni ljudi, oni kojima je Vođa onomad Vratio Dostojanstvo zato da bi im oduzeo sve ostalo. To su ljudi kojima je brutalno oduzeto pravo na samoostvarenje, dakle na ono po čemu se čovek najpouzdanije razlikuje od četvoronožaca. I njima je preostalo još samo da kloparaju gradom u svojim dotrajalim tandrkalima, klizeći na četiri točka kao na nekoj vrsti imitacije četvoronožnosti. Jer to je, poživotinjenje, prava mera naše sveukupne propasti, konačni rezultat jedne bolesne igre sa desetak miliona piona. U sledećem krugu pauperizacije biće još gore, jer valjda su svi krševi već zauzeti. Na redu su rikše. Ako ste pametni, razvijajte posao već sada.

Teofil Pančić

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)